Intervju sa MR DR VET. MED. SPEC. DRAGAN JANJIĆ

Petak, 14.09.2012 | 10:33 | Natura | Komentara: 0


Intervju sa MR DR VET. MED. SPEC. DRAGAN JANJIĆ

Intervju sa MR DR VET. MED. SPEC. DRAGAN JANJIĆ

VELIKI INTERVJU

MR DR VET. MED. SPEC. DRAGAN JANJIĆ, MEĐUNARODNI KINOLOŠKI SUDIJA

Mi smo narod koji će i od ničega

napraviti - nešto!

 

 Sa neverovatnim iskustvom od nekoliko hiljada izložbi i utakmica na kojima je sudio, ali i kao autor nedavno objavljene knjige o lovačkoj kinologiji, dr Janjić bio je odličan sagovornik u jednom od kafea beogradskog Sava Centra gde smo i uspeli da ga "uhvatimo" za vreme održavanja Kongresa jugoslovenskih veterinara. Umeren, ali i upoznat do tančina u svoj "kinološko-veterinarski zanat'', dr Janjić je odgovorio na sijaset naših (ne)uobičajenih pitanja, ali ono što nas je najpre iznenadilo bio je njegov optimizam čak i u onim temama gde njemu objektivno nema mesta. No, naš sagovornik se ne nada uzalud: uz kritičnu analizu naše aktuelne kinološke situacije, on nudi i zanimljiva rešenja, upoređuje, predlaže...

Razgovarao Dušan Marinović, urednik

 

Rođen u Kruševcu 1952. godine, mr dr vet. med. spec. Dragan Janjić od malena je, kako reče, voleo životinje. U Kruševcu završava osnovnu školu i gimnaziju, da bi nakon togao diplomirao na beogradskom Veterinarskom fakultetu.

Sledi specijalizacija bolesti malih životinja, a zatim, na istom fakultetu, Dragan Janjić magistrira. Kako nam je neformalno rekao, sada upravo sprema odbranu svoje doktorske teze.

Doktor Janjić, kako ga obično zovu oni koji ga poznaju kao dobrog veterinara, u svom domu, osim pasa ima i egzote, čuva kanarince, ukrasne golubove i živinu, kuniće... Za sebe kaže da je, verovatno, i "genetski predodređen da voli životinje'' jer je njegov pokojni ujak takođe bio veterinar i direktor Veterinarske stanice u Kruševcu i da je on "kriv" za tu ljubav prema životinjama. I upravo ta "predispozicija", uz nesumnjivu sklonost, opredelila ga je za veterinu iako su roditelji želeli, pa i bili ubeđeni da će im sin, inače odličan učenik, postati lekar... No, Dragan Janjić želeo je da postane "samo veterinar". I u toj želji je istrajao...

*  *  *

Doktore Janjiću, neposredan povod za razgovor sa Vama je Vaša nedavno izašla iz štampe knjiga "Osnovi lovačke kinologije, prvi deo". Ali, s obzirom na činjenicu da ste kinološki sudija punih 27 godina i veterinar, moram da priznam da i nije bilo teško da u redakciji odlučimo da u ovom broju razgovaramo sa Vama. Zato, recite na početku, otkuda ideja da napišete, baš u ovo nevreme, knjigu o lovnoj kinologiji, a koja je, koliko je meni poznato, već izazvala lepe i pozitivne reakcije kod kinologa?

- Naša kinologija je oskudna sa literaturom, a posebno lovačkom koja nas je, da paradoks bude veći, i proslavila u svetu. Smatrao sam da, posle toliko godina bavljenja psima, moje iskustvo treba da prenesem mlađima pa sam, eto, našao vremena i mogućnosti da, uz obimno prevođenje literature, i napišem ovu knjigu koja se, eto, pojavila takva kakva jeste. U narednoj knjizi, drugom delu, a koja će biti logičan nastavak ove, biće reči o stvarima koje se ne nalaze u prvom delu, tako da verujem da će i druga knjiga naići na lep odjek kod ljubitelja lovne kinologije.

Od kad je veka i sveta čovek je lovio i pored sebe je imao psa. Mnoga iskustva su stečena, tokom istorije, međutim, kada je reč o lovu sa psima, čini se da ima još mnogo nedorečnenih stvari... U kojoj meri ste Vašom knjigom pokušali da te obične nedoumice rasvetlite i razgrnete dileme vezane za lovnu kinologiju? U stvari, hoću da Vas pitam koliko Vaša knjiga podučava i koliko je zanimljiva za mlađu čitalačku publiku?

- Pa vidite, svaki pas je priča za sebe... Moramo da uđemo u njegovu psihologiju, da vidimo kakav mu je karakter, jer to je veoma važno za lovnog psa... Naša iskustva u lovu su jedno, a ona sa psom su nešto sasvim drugo. Ali, ta oba iskustva čine jednu celinu i samo pod tim uslovom, dakle, njihovim objedinjavanjem, i možemo doći do pravog rezultata.

Na početku knjige dajete i deset zapovesti za kinološke sudije... Možete li ih prokomentarisati, odnosno, možete li da se osvrnete na to kako se nekada, a kako se danas sudi psima u našoj zemlji?

- Imao sam tu sreću da sam učio "zanat" od pravih legendi naše, ali i internacionalne lovne kinologije... I dodao bih, učio sam pravu kinologiju. Međutim, istina je da je danas kinologija devalvirana... U tih "deset zapovesti'" morao sam da kažem to što jesam, nadajući se da će svaki od sudija u njima pronaći i sebe, kako one starije, tako i one mlađe. Ali, o čemu je tu reč?

Kao stručnjak koji je bio na mnogim velikim izložbama, došao sam do zaključka da etika sudija mora da postoji i u kinologiji. Ali, mnoge naše sudije se toga ne pridržavaju i mislim da će svako od njih u "zapovestima" moći da pronađe i sebe. Ali, onaj ko se nije pridržavao tih "zapovesti" još nije kasno da počne da se menja i popravi... Uostalom, kada do neprijatnih situacija i dođe, obično se okrivljuju izlagači... Međutim, ja smatram da su za neke neprijatne situacije na našim izložbama dobrim delom krive i sudije u ringovima...

U kom smislu?

- Vidite, samo suđenje pasa traje veoma kratko. Sudija može da se na jedinki zadrži najviše desetak minuta... No, nije to njegova krivica nego organizatora izložbe pošto je kod nas uobičajeno da jedan sudija odsudi i po 60 pasa, a što je i psihofizički veoma teško uraditi, pogotovu ne maksimalno korektno. U takvim situacijama ja imam razumevanja za kinološke sudije ako pogreše, ali ako arbitar ima samo dvadesetak pasa, a greši, to nedvosmisleno znači da je greška u sudiji! Greška je, u stvari, u njegovom neznanju.

Ima i dosta sudija koje su izgubile "ritam"... Oni su izgubili kontakt sa stvarnošću, ne prate stručnu literaturu i kinološke časopise, a to je veoma važno! Kod treće kategorije naših sudija imamo i prirodnu pojavu starenja; reč je o tome da je biološki proces učinio svoje, pa smatram da je vreme da se takvi dostojanstveno povuku, da budu delegati ili počasni gosti na našim vrhunskim izložbama, čime bismo im odali dužno poštovanje i pažnju za sve ono dobro što su učinili za kinologiju.

Danas, u ovoj situaciji u kojoj jesmo, u ekonomskoj krizi koja je veoma teška, izlagači pored ulaganja u pse, njihovu kupovinu, ishranu, negu, odgoj i prezentiranje, zaista se izlažu velikom trošku... I sad, ako u takvoj situaciji mi sudije oštetitimo izlagače, onda tu stvarno nema opravdanja!

"Imao sam tu sreću da sam učio "zanat'' od pravih legendi naše, ali i internacionalne lovne kinologije... I dodao bih, učio sam pravu kinologiju. Međutim, istina je da je danas kinologija devalvirana...''

Mnogobrojnost kinoloških manifestacija kod nas, s jedne strane je dobra, jer se time afirmiše kinologija ali, s druge strane, postoje primedbe da je to proizvod sve veće komercijalizacije koja ne vodi na dobro. Kakav je Vaš stav o tome?

- Na početku i ja sam mislio da će veliki broj manifestacija doprineti afirmaciji kinologije. Ali, sada tvrdim: to je antipropaganda kinologije! Zašto? Jugoslovenski kinološki savez (JKS) bio je 1939. jedan od osnivača Međunarodne kinološke federacije (F.C.I) što znači da su naši kinološki koreni duboki, odnosno da mi nismo od juče. Drugim rečima, mi smo kinologija koja je u samom svetskom vrhu. Prema tome, ne treba nama svako selo da ima kinološku izložbu... Imamo slučajeva da neka kinološka društva, organizatori izložbi, nemaju čak ni osnovni smeštaj za kinološke sudije, a kamoli za izlagače, za dobru organizaciju itd. Tako nam se i događa da imamo primere da neki organizatori katastrofalno loše organizuju izložbe.

A što se tiče druge krajnosti, mi smo napravili i hiperprodukciju šampiona; mogu javno da kažem da sam u klasi šampiona viđao pse koji ne zaslužuju ni vrlo dobru ocenu! To je, naravno, moje mišljenje... Ali, hoću da kažem da sam, bez lažne skromnosti, ipak kompetentan za takvu tvrdnju. U tom smislu ja ću se zalagati da se naše kinološke manifestacije maksimalno koriguju, koliko je to, naravno, moguće.

Problem je i u tome što se JKS-u i Kinološkom savezu Srbije svake godine upućuje veliki broj zahteva za održavanje CAC izložbi... Stoga, mislim da će morati da se osnuje, na nivou Jugoslavije, neka komisija koja će ispitati i videti ko to stvarno zaslužuje da dobije saveznu izložbu, a ko ne...

"Na početku i ja sam mislio da će veliki broj manifestacija doprineti afirmaciji kinologije. Ali sada tvrdim: to je antipropaganda kinologije!''

Koji je to realan broj CAC izložbi koji bi, u ovom trenutku, bio optimalan za našu zemlju? Bilo bi zanimljivo da čujemo i koliko će, po Vama, tih saveznih izložbi i biti u 1999. godini?

- Ja mislim da broj saveznih izložbi, u odnosu na ovu godinu, treba prepoloviti! A to je, po meni, tek početak, tj. način da se ipak ne napravi neki grubi rez bez potrebe. S druge strane, Vi to znate, imamo izložbe koje su u nekim gradovima postale tradicionalne... Ili, uzmite primer Rekovca ili nekog drugog manjeg mesta. Šta se tamo događa? U Rekovcu imamo po 70 ili više goniča, predstavnika autohtonih rasa! Po meni, bilo bi vrlo nepravedno da se prema takvim organizatorima i mestima ponašamo rigorozno, da ih onemogućimo u tom lepom i primerenom nastojanju afirmacije domaćih rasa... Ne bi bilo fer onesposobiti te ljude da organizuju te savezne izložbe. U stvari, nisu u Rekovcu ili tako nekom mestu krivi što su malo mesto, ali je činjenica da oni predstavljaju naše rase na veoma dostojanstven način dok, recimo, na nekim velikim izložbama, u toj zanimljivoj šestoj grupi, imamo više inostranih pasmina nego naših autohtonih goniča! Zato je redukcija naših CAC izložbi suptilan i težak posao...

 

 

"Mi smo napravili hiperprodukciju šampiona; mogu javno da kažem da sam u klasi šampiona viđao pse koji ne zaslužuju ni vrlo dobru ocenu''.

Moram da Vas prekinem jer mislim da ste se dotakli jedne zanimljive teme... Naime, Nemci, Englezi, Francuzi, Italijani i drugi civilizovani kinološki narodi favorizuju svoje rase, a mi, imamo ponekad utisak, kao da se maltene stidimo što imamo tog našeg srpskog goniča, šarplaninca... Šta bi JKS i KSS trebalo da urade da bi se još više afirmisale naše autohtone rase?

- Ranije, sedamdesetih i osamdesetih godina, mnogo se postizalo u centrima koji su odgajali naše autohtone rase. U tim centrima mi smo zaista vodili ispravnu kinološku politiku. Kako? Postojalo je stimulisanje mnogih stvari kao što su beneficiran rodovnik, JUR... Ali, prodorom komercijale u kinologiju, kao i sve većom prodajom pasa, mi smo, eto, došli u situaciju da smo i sami sve više ostajali bez kvalitetnih grla!... Ali, ja se i dalje držim one maksime da Grci, Italijani i ostali ne mogu da kupe onoliko dobrih pasa koliko mi možemo da ih proizvedemo. Jer, znate, mi smo neverovatan narod! Mi ćemo i od ničega da napravimo nešto!

Mi moramo da budemo svesni da imamo najbolje goniče na svetu! Uostalom, niko se ne bi ni interesovao za naše goniče da oni nisu tog kvaliteta! Naravno, goniče imaju Italijani i drugi, ali svako ko hoće da ima pravog lovačkog psa dolazi kod nas.

Šta, dakle, treba uraditi?

Pa, treba stimulisati ljude da ih gaje! A to su ljudi koji obično nemaju visoka primanja i za njih plaćanje samog rodovnika i radne knjižice predstavlja ogromno finansijsko opterećenje. Dakle, snižavanjem cene rodovnika za autohtone rase (mada je ona već niža u odnosu na inostrane rase za 30 odsto), mi bismo neposredno doprineli da naši ljudi uzgajaju još više domaće rase.

Sadašnje subvencioniranje, po meni, nije dovoljno, pa se ja zalažem i za regresiranje pasa. Jer, ako se to radi u stočarstvu i zamljoradnji, zašto se to ne bi činilo i u kinologiji? Zašto ne bismo stimulisali uspešne odgajivače naših rasa kada se dobro zna da su ti psi naša najbolja reklama u svetu!? I drugo, da li treba da podsećam, upravo su ti naši psi pobeđivali na svetskim izložbama!

A to je činjenica kojom bi trebalo da se ponosimo i dičimo! I zato bi te ljude trebalo okupljati... Problem je i u tome što klub postoji, ali što ne radi kako treba. Ipak, nadam se da će se to ubrzo popraviti. Smatram i da odgovorni ljudi iz naših kinoloških saveza moraju više da posećuju utakmice naših pasa, rad goniča u gateru i van njega, na zeca i lisicu...

Međutim, umesto toga, njima je lakše da odu na neku saveznu izložbu pa zbog toga, pošto se akcenat više stavlja na te izložbe, i oni koji bi da uzgajaju ili da pare svoje kuje, češće se opredeljuju, zbog svega toga, za one mužjake koji su bili uspešni na CAC izložbama, koji su eksterijerno lepi, nego za one koji su radniji, svrsishodniji, pa ovde imamo vrednosti koje su okrenute naopačke. Pri tome se očigledno zaboravlja da lovački pas mora da bude svestran, znači podjednako i lep i radan! Zato poručujem odgovornima da bi trebalo više da budu prisutni u bazi i na utakmicama, jer tim ljudima se treba diviti, pošto je poznato koliko oni ulažu napora i truda da stvore dobre radne pse, koliko se i čega sve odriču...

"Sadašnje subvencioniranje nije dovoljno, pa se ja zalažem i za regresiranje pasa. Jer, ako se to radi u stočarstvu i zemljoradnji, zašto se to ne bi činilo i u kinologiji? Zašto ne bismo stimulisali uspešne odgajivače naših rasa kad se dobro zna da su ti psi naša najbolja reklama u svetu!?''

Mnogo godina ste u izložbenim ringovima, kako kod nas, tako i u inostranstvu. Recite, postoje li razlike u ocenjivanju pasa kod naših i stranih sudija, odnosno, da li je veliki broj kinoloških arbitara vrlina ili mana naše kinologije?

- Pitanje je veoma interesantno... Mogu da kažem sledeće: iz mnogih zemalja dolaze nam zbilja prvoklasne i realne sudije koje, na neki način, određuju i pravce selekcije za određene rase. To su bile, na primer, francuske sudije koje je kod nas dovodio Klub epanjel bretona, Klub nemačkih kratkodlakih ptičara... Ali, neka kinološka društva dovode drugorazredne sudije iz inostranstva, tek da bi se reklo da su na svojoj izložbi imale i inostrane arbitre.

Međutim, problem je u tome što mi sami imamo mnogo kvalitetnih sudija koji trenutno, iz određenih razloga, nisu aktivni ili kojima neko ne dozvoljava da sude; jednostavno ih ne zovu na izložbe, potiskuju ih... Tako se kod nas i pojavila jedna grupa mladih sudija za koje mislim da su se prebrzo pojavili na saveznoj kinološkoj sceni, odnosno smatram da kinološki još nisu dovoljno sazreli da bi kvalitetno sudili na tom nivou. A sve to se odražava tako da kod nas pas jedne nedelje, kod nekog mladog sudije dobije titulu, a da druge sedmice, kod nekog drugog, zaradi samo vrlo dobru ocenu. I to su ti naši raskoraci...

Moram da Vas pitam: ko to nekima zabranjuje da sudi, ko ima tu moć da vrši tu, uslovno da kažem, negativnu kadrovsku selekciju?

- Pa vidite, između ostalog, mnoga kinološka društva su se pobratimila i onda, znate, po onoj "bratskoj" liniji, jedni druge zovu da sude, a ne idu za onom svuda prisutnom u svetu logikom, da kvalitet neke izložbe, pre svega, određuje stručnost i ugled sudije.

Nama u zemlji nedostaje sudijska organizacija, ali treba formirati i komoru profesionalnih vodiča pasa koji, kao što je to slučaj i u svetu, ne bi trebalo da budu istovremeno i kinološke sudije. Zaista je nekorektno da jedna ista osoba na jednoj izložbi bude vodič, a na drugoj da sudi. Tu bi morali malo da poradimo i da definišemo te odnose... I kao treće, zalažem se da kod nas treba uvesti i kinološke dane, neku vrstu seminara, gde bi se okupljale kinološke sudije i vodiči. Na tim seminarima ili kinološkim danima mogli bismo da analiziramo i sve anomalije koje se javljaju pri suđenjima, a u cilju njihovog prevazilaženja. Dakle, kroz diskusiju i borbu mišljenja i argumenata, mogli bismo jedni drugima da odgovorimo na brojna pitanja i mislim da bi to bilo pravo mesto gde bi kriterijume suđenja trebalo koliko-toliko ujednačiti.

 

 

"Nama nedostaje sudijska organizacija, ali treba formirati i komoru profesionalnih vodiča pasa koji, kao što je to slučaj i u svetu, ne bi trebalo da budu istovremeno i kinološke sudije. Zaista je nekorektno da jedna ista osoba na jednoj izložbi bude vodič, a na drugoj da sudi. Tu bi morali malo da poradimo i da definišemo te odnose..."

Na tim kinološkim seminarima bi i vodiči bili obaveštavani o dopunama i izmenama standarda određenih rasa kako se kasnije ne bi čudili kada bi im sudija, na osnovu tih izmena, sudio na izložbi. Reč je o tome da naše kinološke asocijacije moraju više da porade na obaveštenosti, kako članstva tako i arbitara, ali i na ujednačavanju kriterijuma suđenja kako ubuduće ne bi dolazilo do nesporazuma i nedoličnog ponašanja vodiča, sudija i publike jer, kao što ste i sami mogli da se uverite više puta, neki izlagači dolaze na izložbe i sa svojim navijačima. Tako, sve češće, želeli mi to ili ne, dolazi do situacija da organizator bude u veoma neprijatnoj poziciji... Iz ovoga se može lako zaključiti šta nam je činiti za budućnost naše kinologije...

Zašto do sada kod nas nije formirana sudijska organizacija, odnosno kome to ne odgovara?

- Moram da budem iskren: sudijska organizacija ne odgovara pre svega onim sudijama koje bi, njenim formiranjem, izgubile svoje pozicije na "rejting listi broj jedan"! A formiranje sudijske organizacije podrazumeva, jednom do dva puta godišnje, ispite i proveru znanja i sposobnosti samih sudija pred neutralnom i promenljivom ispitnom komisijom. Postojali bi i kriterijumi na osnovu kojih bi se sudije rangirale, pa bi svako od njih morao svake godine da pokaže određeno znanje kako bi zadržao status saveznog ili republičkog sudije, kao što se to i radi u svim sudijskim organizacijama u svetu. Na Zapadu postoje sudije koje imaju takav rejting da sude sami svojim psima i niko im ništa za to ne kaže jer je taj sudija realan i objektivan. Zbog toga tamo nije čudno da takav arbitar dodeli svojim psima i vrlo dobru ocenu! To je tamo normalno...

S druge strane, organizacija vodiča pasa bi trebalo da okupi vodiče i dresere koji bi, po meni, trebalo da stvore neku svoju komoru, udruženje... Jer, mi danas imamo izuzetno talentovane, kako mlade tako i ljude srednje generacije koji su veoma uspešni u radu sa psima. Dakle, vodiči i dreseri pasa bi, preko te svoje asocijacije, mogli da regulišu i sva svoja prava, znači mogli bi da uplaćuju penziono, zdravstveno i socijalno osiguranje! Postali bi pravi profesionalci, pa bi, u skladu sa tim, i cene njihovih usluga bile na tom nivou. A opet, taj profesionalizam učinio bi svoje: podigao bi se nivo njihovog rada ali zato, kao recimo u Italiji, članovi te asocijacije ne bi mogli da budu kinološke sudije već bi mogli samo da se takmiče, vode i dresiraju pse.

Znači, uvođenjem tih novina, dupliranja i tripliranja funkcija, koje je, rekao bih, čisto naš "izum", toga više ne bi bilo u našoj kinologiji?

- To je krupna anomalija našeg pravilnika o stručnom radu. Hoću da kažem da kinološki sudija mora da poštuje određene kriterijume, da se adekvanto ponaša u ringu... On mora da bude, pre svega, korektan i kao čovek i kao stručnjak. Znači, ne mogu ja kao sudija da na jednoj izložbi budem u trenerci kao vodič nekog psa, a na drugoj da u odelu i sa kravatom sudim tom istom psu koji je usput i vlasništvo mog prijatelja. Po meni to nije moralno, to nije ispravno ponašanje...

Problem pasminskih klubova, uzgojnih pregleda i smotri, stalno se provlači kroz ove naše intervjue koje pravimo sa našim istaknutim kinolozima... Zato pitam i Vas u čemu je problem da, sve to što se normalno primenjuje na Zapadu, ne može da zaživi i na našem "brdovitom Balkanu"?

- Rad klubova postoji... Međutim, ja ne znam zašto je naš Pravilnik regulisao da samo u okviru kinološkog društva može da postoji određeni pasminski klub kad svuda u svetu postoji samo jedan nacionalni pasminski klub. I ja sam za to da postoji samo jedan klub na saveznom nivou, dakle centralni, bez obzira gde će mu biti sedište. I taj centralni pasminski klub imao bi svoje ogranke po okruzima pa bi, samim tim, taj klub radio jedinstveno.

Ovako, kada tog jedinstvenog rada nema, dolazi do stvaranja klanova i raznih tabora, dolazi do prestiža klubova, sujeta, pa čak i do loših međuljudskih odnosa koji čine svoje... I dalje, onaj ko je na čelu kluba vodi neku uzgojnu politiku prema psu kakvog trenutno on ima u svom dvorištu a to, znate i sami, nije prava kinologija.

Klub mora da se bavi uzgojnom politikom, da pravi, što kažete, uzgojne smotre, da se brine za dobrobit rase... Doduše, mi smo sada već napravili pravilnike o uzgojnim smotrama i ja se nadam da će oni i da zažive i da će veoma brzo, svakom pravom odgajivaču, biti mnogo značajnije da pobedi na uzgojnoj smotri nego na nekoj saveznoj izložbi.

Vi ste, poznato je, zaljubljenik lova i lovne kinologije. Na jednom mestu u knjizi kažete, citiram, da je "upotreba psa ta koja vrši funkciju", odnosno da "nije dovoljno da jedan pas u registrima figurira kao poenter ili seter ili epanjel, već da treba da bude poštovan kao takav, da naziv opravda delima". Koliko sam razumeo, smatrate da je upotrebna vrednost psa mnogo značajnija od njegovog eksterijera, "našminkanosti"?...

- Apsolutno... I samo ime lovačkog psa govori šta je njegova primarna funkcija i ako on ne dovede tu svoju " igru" do kraja, onda taj pas nema nikakvu upotrebnu vrednost. Ali, ako se mi odlučimo da čuvamo lovačkog psa kao kućnog ljubimca, mislim da je pas tada hendikepiran bar za onaj radni deo. To ne znači da lovačke pse ne treba držati i kao kućne ljubimce, već da oni tada nisu kompletni psi.

Nešto kao i kod službenih pasa koji su, u nekim slučajevima, postali prave kućne maze?

- O tome ne bih mogao kompetentno da govorim u ovom trenutku jer ne pratim službene pse tako dobro kao lovne. Ali činjenica je: kod tih komercijalnih rasa, odnosno zahvaljujući klanovima odgajivača kod nas, prisutna je takođa ta nekompletnost i neupotrebljivost pasa. Više su to, rekao bih, markentiško-komercijalni psi, bez sumnje veoma lepi i atraktivni, snažni, dopadljivi... Međutim, kod lovačkih pasa je to nešto drugačije. Naš čovek lovačkog psa čuva, neguje, trenira... i živi sa psom celu godinu dana za tih pet-šest nedelja koliko i traje lovna sezona! Znači, on sve vreme želi da ono što u toku godine čuva i obučava, u datom trenutku realizuje u praksi, da to naučeno pas i reprodukuje u sezoni lova.

Kod službenih pasa toga, naravno, nema, mada je kod njih važna i - moda. Setite se, jedno vreme su kod nas bili izuzetno popularni dobermani, sada su to, recimo, rotvajleri, dok su nemački ovčari permanentno stabilni... Ali, koliko je meni poznato, i sa tim službenim rasama se u principu ne radi dovoljno, tako da je problem generalne prirode.

 

 

"Sudija mora da bude, pre svega, korektan i kao čovek i kao stručnjak. Znači, ne mogu ja kao sudija da na jednoj izložbi budem u trenerci kao vodič nekog psa, a na drugoj da u odelu i sa kravatom sudim tom istom psu koji je usput i vlasništvo mog prijatelja. Po meni to nije moralno, to nije ispravno ponašanje..."

U knjizi se vrlo konkretno bavite i načinom trčanja, pretraživanja terena, putanjama lovačkih pasa, stilom njihovog rada... Bavite se i njihovom inteligencijom, detaljno objašnjavate markiranje, sekundiranje i aportiranje divljači ali ste manje pažnje posvetili obuci lovačkih pasa. Da li će to biti predmet Vašeg razmatranja u drugom delu knjige?

- Ova knjiga nije baš pravljena za početnike već za one čitoace koji već imaju neka predznanja. Jer, literatura koja već postoji kod nas, koliko-toliko, bavila se osnovama lovačke kinologije koji su bili namenjeni početnicima. A što se tiče obuke pasa, u drugoj knjizi biće reči o aportu, mada ću najviše pažnje posvetiti emanaciji mirisa, to jest svemu onome što dovodi lovačkog psa do njegove konačne realizacije. Počev od terena, strukture zemljišta i kultura na njima, pa do divljači, kao što je poznato, utiče na tu realizaciju. Upravo o tome će biti reči u narednoj knjizi, odnosno kako svi ti faktori, preko receptora, deluju i kako dolazi do tog završnog čina, tj. markiranja i pokazivanja određene divljači na terenu.

Na kraju knjige, kao poseban prilog, donosite i standarde rada ptičara, odnosno za poentera, nemačkog oštrodlakog ptičara, nemačkog kratkodlakog ptičara, epanjel bretona i engleskog setera. Koliko se naši ptičari, objektivno, uklapaju u te radne norme koje ste taksativno naveli, odnosno kako Vi, kao stručnjak, ocenjujete domete naše lovačke kinologije danas?

- Pošto se stalno susrećemo sa standardima oblika rasa, našao sam za shodno da, na jednom mestu, objavim i standarde rada za lovačke pse. Cilj mi je bio da odgajivači i vlasnici lovačkih pasa saznaju i za standarde rada svojih pasa. U drugoj knjizi slediće dopuna tih standarda, odnosno za nekoliko pasmina koje nisu toliko atraktivne, ali koje su, ipak, prisutne i u našoj zemlji.

A što se tiče drugog dela pitanja o rejtingu naših lovačkih pasa u okviru standarda rada, moram da kažem da su naši lovački psi u samom vrhu i da to nije tako, ne bi naša kvalitetna grla bila prodavana po visokim cenama inostranim kupcima i ne bi psi iz našeg uzgoja, na mnogim svetskim takmičenjima, nastupali i za druge zemlje.

Ako nije tajna, za koji novac se prodaju ta naša vrhunska lovačka grla?

- Sada je cena, zbog poznate situacije, malo pala, ali dobro grlo se može prodati do desetak hiljada maraka. Ranije je to bilo mnogo više, ali se ja nadam da će se ta ranija cena ubrzo vratiti.

Dobrim i predanim radom, uz pomoć stručnjaka, može li naša Srbija, u dogledno vreme, da postane i mala kinološka sila i, na kraju krajeva, solidan izvoznik lovačkih pasa s obzirom na očigledne komparativne prednosti koje u tom pogledu imamo?

- Ranije je lovačka kinologija činila više od polovine naše ukupne kinologije, čak bih rekao i da je bila njen nosilac... Ona nas je i proslavila u svetu. Recimo, od 1972. godine pa nadalje bili smo više puta svetski i evropski prvaci, što znači da mi, uz tradiciju, imamo lepe i realne predispozicije da, uz određenu kontrolu i uz mnogo bolji rad pasminskih klubova, kao i kinoloških društava i saveza, možemo i te kako da unapredimo sopstvenu lovačku kinologiju. Sada su u njoj, tako da kažem, više prisutni pojedinci, pa zato i imamo te oscilacije... Ali, moram da ponovim: mi smo kao narod izuzetno obdareni za lovačku kinologiju i, po meni, nju bi trebalo vratiti na nivo gde je ona nekada i bila kod nas.

________

Novi pravilnici

- Kao koordinator stručnog tela JKS-a učestvovao sam u realizaciji i tri knjige za kinološke sudije početnike, ali koje mogu da koriste i odgajivači. To su knjige "Osnovi kinologije'' u kojoj je sažeto dato sve ono što su naši profesori sa beogradskog Veterinarskog fakulteta predavali, uz neminovne izmene i dopune, kao i dve knjige "Standardi I i II! u kojima su standardi svih rasa aktuelnih deset F.C.I grupa.

U izradi su trenutno i novi "Pravilnik o stručnom radu JKS-a", novi "Pravilnik o radu ptičara", "Pravilnik o radu goniča"... Jer, mnogo toga je zastarelo ili, ako hoćete, mnogo je brže kinologija napredovala nego što mi možemo da pratimo i štampamo sve te izmene i promene. Raznorazne asocijacije pasminskih klubova u svetu danas su mnogo ažurnije od nas i, u tom smislu, sve što dolazi iz sveta treba ažurirati i o tome obavestiti i naše kinologe - kaže dr Janjić.

________

 

Šta bi mediji mogli da učine da bi do toga zaista i došlo?

- Trebalo bi da mediji više objavljuju rezultate naših lovačkih pasa jer smatram da se to u pojedinim kinološkim časopisima ne radi dovoljno pošto su tamo predominantne eksterijerne izložbe. Ali, tu postoji i jedan problem: utakmice lovačkih pasa su vezane za određene vremenske periode i one su samo tada i dozvoljene, odnosno tokom lovostaja one se ne mogu održavati. Znači, mi imamo veoma kvalitetne utakmice lovačkih pasa po mnogim kinološkim društvima, ali ti rezultati, recimo, nikada i nigde ne budu objavljeni i za te uspehe se onda i ne zna! Nasuprot tome, neke beznačajne izložbe pasa, čak i u nekim nama nepoznatim mestima susednih država, nekom volšebnom voljom, nađu svoj put do stranica nekih naših kinoloških revija...

Kao urednik ove revije, eto, sada apelujem na organizatore utakmica da nam šalju rezultate... Ali, oni to ne rade...

- To i jeste problem... Mada hoću da verujem da će i u kinološkim društvima najodgovorniji konačno shvatiti da je i najmanja objavljena vest u novinama i te kako afirmacija ne samo kinologije već i njihovog rada...

Doktore, u Vašoj knjizi ste, moram da primetim, i veoma kritični što je osobina svakog pravog intelektualca koji, kroz sumnju, teži da dosegne do istine i pravde. Ima li, međutim, istine, pa i pravde, u našoj kinologiji?

- Ja sam uvek bio ne samo kritičan već i samokritičan. Pogotovu prema svojim psima, a takav sam i u privatnom životu. Kao sudija uvek sam se trudio da realno, znači kritički, ocenjujem pse. Jer, samokritika i kritika, i to ona prava, na pravom mestu, jedino i mogu doneti rezultate! Bez toga nema napretka!

A što se tiče pitanja da li ima pravde u našoj kinologiji, e... mislim da je nema dovoljno. Ali, treba se nadati da će se i te neke nepravde, same po sebi, korigovati i da ćemo se kao nacija vratiti onim pravim kinološkim izvorima na kojima sam se i ja napajao, koje sam imao prilike da vidim i koja nas je, ponavljam, proslavila u svetu.

Možete li da se osvrnete, bar na čas, na Vaše kinološke početke, na uzore, da spomenete ljude od kojih ste učili kinologiju?

- Kako da ne... Meni danas malo smeta što mlađe kinološke sudije, pa i neki rukovodeći ljudi, ne znaju za naše legende, prave kinologe, te entuzijaste koji su uložili sav svoj životni vek, a da, što je zanimljivo, od kinologije nisu dobili nikada ništa. Svestan da ću mnoge nenamerno izostaviti, u ovom času mi u sećanje naviru velikani naše lovačke kinologije kao što su Slobodan Mladenović, legenda za goniče, apotekar iz Ražnja, od koga sam učio... Živa legenda je i Raša Vujić iz Valjeva, mnogi iz Ljiga, Čačka... Naravno, ne mogu a da ne spomenem pokojnog profesora Slobodana Pavlovića, zatim takođe živu legendu naše kinologije profesora Milorada Tadića... Tu su i Radoje Bugarski, zatim dr Nebojša Šurbatović, Mile Živić, prof. dr Radivoj Žakula iz Vojvodine, zatim iz bivše Jugoslavije Erminio Jurišić, Lino Kodela iz Istre... Znam da sam još mnoge prave kinologe propustio, one koji su bili ne samo vrsni poznavaoci lovačkih pasa već, ponavljam, i veliki entuzijasti, ljudi koji su iskreno, bez bilo kakvih računica, voleli te svoje pse...

Doktore, da se malo osvrnemo na Vašu struku: sa kojim se bolestima pasa, a posebno onih lovačkih, najčešće srećete u ambulanti?

- Potpun odgovor bi bio dosta opširan, ali kada je reč o lovačkim psima, imam često priliku da vidim pse u svojoj ordinaciji koji su otišli potpuno nespremni u lov i koji su tamo dobili žestoku upalu mišića, što naravno nije njihova greška već vlasnika. Ali ima i slučajeva konjunktivitisa, povreda oka u lovu... Takođe, u lovu psi znaju da oštete i povrede tabane, odnosno jastučiće na šapama ili, ako lovac ne vodi dovoljno računa, može doći i do ozbiljnih prehlada pasa naročito ako se lovi po nevremenu ili tokom hladnih meseci kada se od psa traži, na primer, da aportira divljač iz vode. To su, ukratko, oni najčešći slučajevi, ali dogodi se da u lovu, greškom, dođe i do upucavanja pasa. Virusno-bakterioloških oboljenja u lovu nema jer lovački psi retko dolaze u kontakt sa drugim inficiranim psima ili divljači, pa tih bolesti i nema.

Šta je sa veterinarskim medikamentima, ima li ih na našem tržištu, jesu li primereni našem džepu?

- Na našem tržištu su prisutne sve velike svetske veterinarske kuće i veoma je široka paleta veterinarskih lekova i preparata, tako da je na veterinaru da odluči s kojim će lekom da leči obolelog pacijenta. I ono što je važno, veterinarski lekovi, u principu, nisu skupi.

Ima se utisak da su naši veterinari za male životinje prevashodno okrenuti psima i mačkama, dok su drugi kućni ljubimci zapostavljeni tako da, izgleda, mi i nemamo visoke stručnjake za bolesti ptica, akvarijumskih riba, hrčaka i da ne nabrajam dalje. Zašto je to tako?

- U pravu ste. U veterini je prisutan i onaj nužan ekonomski momenat, pogotovu u privatnoj veterinarskoj praksi. S druge strane, javne veterinarske ustanove su Programom mera Vlade Republike Srbije u obavezi da rade ono što je tamo i zapisano, tako da su one tek posle toga u obavezi da se bave veterinarskom zaštitom kućnih ljubimaca. Međutim, kako je i kod nas prisutna ekspanzija kućnih ljubimaca, ja verujem da će ubuduće biti i sve više vrsnih stručnjaka za male četvoronošce. Takođe, verujem i da će se u tom pravcu, u narednom periodu, popraviti i interesovanje veterinara i za određene oblasti koje ste naveli.

Čovek ima papagaja koji se razboli, ode do veterinara i ovaj mu kaže: "Znate, ja ne znam šta mu je i ne znam kako da ga lečim"?...

- Tu je uglavnom posredi neznanje veterinara, u pitanju su neke druge vrednosti... Ali, mi već sada po kućama i stanovima imamo mnogo egzota i drugih vrednih kućnih ljubimaca kojih veterinari uglavnom još uvek nisu svesni... Jer, za sada, u našim glavama još uvek su prisutni samo psi i mačke, ali ja verujem da će već za nekoliko godina u našoj zemlji biti pravih stručnjaka i za ostale kućne ljubimce.

Mnogi naši ljubitelji pasa, prilikom preuzimanja šteneta, pogotovu kada se to dogodi prvi put, gotovo da ne znaju ništa o brizi i zdravstvenoj preventivi pasa. Kakva je, generalno govoreći, naša veterinarska kultura?

- Prilikom preuzimanja šteneta, pokazuje praksa, ljudi se obično više oslanjaju na znanje samog odgajivača nego na stručnjake... Hoću da kažem da su, gledano uopšte, naša kinološka, pa i veterinarska kultura, na ne baš visokom nivou te se zato obično i događa da se ljubimac prvo razboli pa da tek onda potražimo savet stručnjaka.

Moram da kažem da u mojoj veterinarskoj stanici svaki vlasnik koji dođe po neki preparat u apoteku ili dovede svoje štene u ambulantu na vakcinaciju, dobija besplatan primerak brošure u kojoj jasno piše kako treba negovati i kako treba sačuvati svog kućnog ljubimca. Smatram da to treba da imaju ne samo sve javne veterinarske stanice već i privatne veterinarske ambulante i da te, u kratkim crtama, jasno i dostupno napisane brošurice, besplatno dele vlasnicima kućnih ljubimaca. Jer, kao što sam već rekao, kod nas kinološke, ali i popularno pisane vetrinarske literature ima veoma malo, tako da novopečeni vlasnici i nemaju, zapravo, odakle da nauče neke osnovne stvari...

 

 

__________

Dileme koje to jesu

Na pitanje šta je sa našim statusom u F.C.I, jesmo li mi "contract member", pridruženi ili punopravni član F.C.I, te da tim povodom u javnosti postoje neke dileme, dr Janjić je odgovorio:

- Mi u principu u F.C.I. imamo tretman kao neka pridružena članica...  Međutim, mi, gledano objektivno, to nismo jer je pečat F.C.I zadržan na našim rodovnicima, dozvoljene su nam međunarodne manifestacije...

Znate, politika je svuda prisutna, pa i u kinologiji, ali ja mislim da smo sa bivšim republikama Jugoslavije, a sada državama, postigli veoma lagano sporazum o priznavanju i dodeli rasa tako da gledano uopšte, mi smo najviše i dobili u tom pogledu i tek ćemo dobiti bez obzira što, na primer, šarplaninac ima dvojno državljanstvo. A što se tiče posavskih goniča mi ih imamo onoliko koliko sve ostale bivše republike Jugoslavije zajedno, ako ne i više.

Ukratko, verujem da će sa smirivanjem političke situacije doći i bolja vremena i za našu kinologiju. Mada, evo, naši takmičari, gde god da su se  pojavljivali i takmičili u svetu, nikada se nije dogodilo da nisu mogli da dobiju vize ili da im je bilo onemogućeno učešće. Uz to, F.C.I. nas svakodnevno obaveštava o svim svetskim manifestacijama i ni jednom našem kinološkom sudiji nisu branili da ode i da sudi.

Dakle, naš status je, rekao bih, "smirujućeg" karaktera i možda nam i ne daju punopravno članstvo da mi, kao narod, ne bismo sada počeli da se bijemo u prsa... Pretpostavljam da je to neki politički gaf ili tako nešto... Uostalom, kako objasniti da smo prošle godine dobili pet, a ove čak sedam međunarodnih manifestacija? Znači, polako ali sigurno, mi se približavamo tom trenutku kada ćemo biti punopravan član, mada svetske kinološke sile veoma dobro znaju ko smo mi i šta smo mi... Odnosno, znaju oni veoma dobro da bi našim grubim isključivanjem iz kinologije zasigurno izgubili i oni.

__________

 

Naše čitaoce zanima i koje Vi pse gajite i koliko ih imate?

- Trenutno imam oko dvadesetak pasa, nikako manje, samo više... To, uglavnom,  zavisi da li su mi kuje u reprodukciji ili ne... Imam sve lovačke pse i rase koje su prisutne kod nas, kako ptičare tako i goniče. Imam i oštrodlake jazavičare, a moja supruga jednog šar-peja, kao maskotu naše odgajivačnice. Od lovačkih pasmina imam poentere, setere, kratkodlake nemačke ptičare i epanjel bretone, mada su moja specijalnost kontinentalni ptičari.

 

"Trenutno imam oko dvadesetak pasa... Imam sve lovačke pse i rase koje su prisutne kod nas, kako ptičare tako i goniče. Imam i oštrodlake jazavičare, a moja supruga jednog šar-peja, kao maskotu naše odgajivačnice''.

 

Ima li među svim tim psima i neki koji je Vaš favorit?

- Znate, uvek mora da postoji neki ljubimac u koga se gleda kao na člana porodice. Konkretno, to je Beta, kratkodlaka Nemica, internacionalna šampionka, koja je i danas, bez obzira na svoje godine, vredna kuja i jedan od vodećih pasa u mojoj odgajivačnici.

Vi sedite često u komisijama JKS-a koje ispituju kandidate za kinološke sudije. Recite zašto je danas toliko mnogo tih kandidata i kakvo je objektivno znanje ljudi koji dolaze kod Vas na ispit?

- Pravilnik i Statut JKS-a dozvoljavaju svakome da stažira za kinološkog sudiju. Međutim, pojedinci nisu svesni svojih kvaliteta... Neki misle da ako su imali jednog psa i bili nekoliko godina članovi nekog kinološkog društva da je to dovoljno da mogu odmah da stažiraju i postanu kinološke sudije. Mnogi kasnije, međutim, odustanu kada se uvere da to i nije tako lako... Naravno, ima i onih koji polože ali nikada ne sude...

Ali vole da imaju sudijsku legitimaciju?...

- Pa, da... I sve je to tako lepo kada ste publika! Ali kada se počne sa stažiranjem, učenjem, polaganjem i suđenjem vrlo brzo se vidi da to nije nimalo lak posao, da je to zvanje koje podrazumeva mnogo pročitane literature, mnogo znanja i da nije lako tek tako ući u ring i suditi psima, odnosno izlagačima koji danas, ne znam da li je to nažalost ili na sreću, znaju ponekad više o svojoj rasi nego pojedine sudije. I zato, moram to da priznam javno, jer nema tu šta da se krije, neke kinološke sudije prenagljuju u ringovima jer ne mogu da shvate da mnogi odgajivači i vlasnici izuzetno prate svoju rasu pasa i znaju više od njih! Uostalom, to danas i nije tako teško jer odgajivači danas iz inostranstva mogu da nabave kinološke časopise, mogu da putuju i izlažu preko, nabavljaju video-trake sa značajnih izložbi i utakmica... Znači, našim odgajivačima je sve to dostupno i oni, ako žele, mogu vidno da napreduju u poznavanju svoje rase dok pojedine sudije, činom polaganja ispita, često prestaju sa daljim interesovanjem. Na primer, sudija u svojoj F.C.I grupi dobro poznaje jednu ili dve rase... Ali, problemi nastaju onda kada mu u ring uđe ona treća, četvrta rasa... Dolazi u mat-poziciju, počinju osciliranja u suđenju...

Vi ste "all round" sudija... Čuo sam od mnogih odgajivača primedbe da jedan čovek ne može da bude dobar sudija za sve rase. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?

- Pa vidite, ja sam postao "all raound'' sudija da bih upoznao psihologiju mnogih rasa... Drugo, moja profesija veterinara i specijaliste za bolesti malih životinja omogućila mi je da se još bolje upoznam sa psima. A i želeo sam da saznam o mnogim rasama sve ono što mi je bilo dopstupno... Znate, i drugačije je kada morate da položite sve rase; to vas tera da pronađete i pročitate literaturu, da uđete u suštinu onih rasa koje su i koje nisu prisutne kod nas na izložbama...

Ne kažem da "all raound" sudija zna sve o svakoj rasi, ali ako je on kvalitetan sudija i temeljan, on može i da se pripremi za datu izložbu i da određene rase, ako ništa više, odsudi korektno. Zašto to kažem? Pa, da bi postali "all raound" sudija morate sve te rase da vidite i da ih praktično apsolvirate da bi mogli uopšte da dođete i polažete ih.

U svemu tome postoji i jedan vrlo praktičan razlog: gotovo nijedna izložba ne može da se održi bez "all raound" sudije koji, faktički, dopunjava ostale sudije koje nemaju položene određene rase i F.C.I grupe. I to je, dakle, jedan od razloga zašto treba da postoje "all raound" sudije. Uostalom, ne može specijalista da dođe za pet ili deset pasa jer taj "luksuz" kinološka društva ne mogu ni finansijski da izdrže. E, sada, u svakoj sudijskoj organizaciji postoje bolje i lošije sudije i uvek će biti dobrih i loših arbitara, ali ja mislim da "all raound" sudija, koji je uz to odgajivač i ako ga još i profesija vezuje za sve to, može i te kako da bude kvalitetan za makar 80 odsto pasmina.

Imam utisak da se većina mladih ljudi prijavljuje da postane kinološki sudija zbog stalnih putovanja, druženja?... O čemu je tu reč?

- Vidite, ima stvarno mnogo mladih ljudi koji bi želeli da postanu kinološke sudije. Na primer, na Veterinarskom fakultetu postoji kinološka sekcija i ona usmereva studente ka kinologiji... Sigurno, i motiv putovanja i druženja je važan, jer vlasnici pasa imaju slična shvatanja. Oni se međusobno druže, razmenjuju iskustva... To je druženje u kontinuitetu, tokom cele godine; ono ne poznaje granice pa se često uspostavljaju prijateljstva i sa inostranim kinolozima i odgajivačima. Zato smatram da biti kinološki sudija nije loše i treba ka tome težiti jer to je i jedno, tako da ga nazovem, lepo zvanje.

Doktore Janjiću, da li ste ikada pokušali da izračunate na koliko ste izložbi i utakmica do sada sudili i šta biste poručili našim kinolozima i kinofilima?

- Meni je sada žao što nisam vodio tu evidenciju jer nisam očekivao da ću toliko suditi... Ali, to su hiljade izložbi, odnosno ja godišnje sudim na oko stotinu raznoraznih kinoloških manifestacija. Bilo je i godina kada smo mi svakoga dana sudili utakmce field trails-a, na koje su dolazili Italijani, kada se u aprilu mesecu ovde preseljavala cela lovačka Evropa. Događalo se i da smo dnevno sudili i po dve-tri utakmice, pa smo se posle selili u Istru, odatle u Italiju... Kao gimnazijalac i student imao sam priliku da sudim puna dva meseca, a kao dete iz radničke porodice, to mi je i te kako koristilo jer sam tokom letnjeg raspusta ne samo sudio i mogao da zaradim neki dinar, već sam se i lepo provodio kako širom naše zemlje, tako i u Italiji i drugim evropskim zemljama. Danas sam više prisutan u Grčkoj jer sam ja i jedan od osnivača grčke kinologije, konkretno Kluba epanjel bretona sa sedištem u Solunu. Prisutan sam na svim njihovim velikim izložbama i tamo imam veliki krug prijatelja... Mogu da kažem da smo mi dosta doprineli da grčka kinologija, za veoma kratko vreme, postigne vrhunske rezultate. Ne kažem da tamo nema i drugih inostranih sudija, ali činjenica je da smo i mi tamo vrlo prisutni, da se tamo i te kako pojavljuju naše dobre sudije i da su naši prijatelji Grci vrlo povoljno uzeli od nas kvalitetne pse koji se vrlo uspešno takmiče i postižu vrhunske rezultate.

Na osnovu njihovog časopisa "Kinologija" stekao sam utisak da Grci izuzetno vole lovačke pse. Da li je to stvarno tako?

- Kod njih je lovačka kinologija zastupljenja sa oko 80 odsto i moram da kažem da je njihova kinologija u velikoj ekspanziji, mada oni nemaju mnogo vremena, sasvim je evidentno da Grci izuzetno ulažu u nju, možda i najviše što se Evrope tiče kada je reč o lovačkim psima.

Kakva je perspektiva te kinologije, kakve su realne mogućnosti saradnje srpske i grčke kinologije?

- Oni iskreno žele svakog našeg stručnjka koji će im pružiti dobronamerne savete. Ja sam tamo veoma rado priman i mislim da će Grci veoma brzo zabeležiti lepe sportske rezultate, mada su već u klasi engleskih ptičara ostvarili zapažene uspehe. Očekujem sada da i u klasi kontinentalnih ptičara ponove te uspehe jer su se oni već uveliko uključili u evropska i svetska takmičenja. I veoma je važno da se takmiče! Zato i ne čudi što Grci dolaze redovno na Ub, u Beograd, Kruševac i druge veće kinološke centre gde se i održavaju najkvalitetnije manifestacije lovačkog karaktera. Perspektiva za saradnju sasvim izvesno postoji i na nama je da je, sa naše strane, još više unapredimo.

Niste odgovorili na pitanje kakva je Vaša poruka? Niste mi sugerisali ni, možda, dobar naslov za ovaj intervju?...

- Pa, vi novinari to bolje znate da uradite od mene... Ipak, svima onima kojima je kinologija na srcu poručio bih da nikada ne zaborave da je to najplemenitiji hobi i da je, zbilja, pas čovekov najbolji prijatelj, bez obzira što to nekome može da zazvuči kao fraza... To tvrdim vrlo ozbiljno posle toliko godina druženja sa njima ili, što reče jedan moj dobar prijatelj: čuvati psa je velika stvar, ali je još veća biti korektan prema njemu. Jer, pas i čovek, kao i kroz istoriju, i danas, u ovim vremenima velikih promena, mogu zaista da podele i dobro i zlo...

__________

Tradicija duga 50 godina

- Veterinarska stanica Kruševac postoji već 50 godina, ima 60 radnika, od toga 28 veterinara i osam specijalista, od toga jednog magistra veterinarskih nauka koji će uskoro i doktorirati. Što se tiče opremljenosti Stanica ima svu opremu, kako za velike tako i za male životinje. Tu je i rendgen aparat, ultrazvučni aparat Pijamedikal 200, isključivo namenjen za veterinarsku struku i lapraskop koji, koliko je meni poznato, jedino mi imamo u zemlji.

Uskoro ćemo početi i sa naučnoistraživačkim radom sa Medicinskim centrom iz Kruševca i to, za početak, u laproskopskoj hirurgiji. U istraživanja ćemo uključiti i veliki broj stručnjaka iz humane i vaterinarske medicine kao i profesore sa Veterinarskog fakulteta iz Beograda. Zahvaljujući tome i na osnovu iskustava koja ćemo kroz taj zajednički rad steći, uradićemo i naučne radove za mnoge kongrese veterinara. Jer, naša veterinarska stanica je već bila prisutna na svim važnijim svetskim kongresima pa bih, sa ponosom, naveo da smo sa svojim naučnoistraživačkim radovima bili prisutni u Brazilu, Portugaliji, Holandiji, da i ne govorim o susednim državama.

Sa Fakultetom veterinarske medicine u Beogradu odlično sarađujemo, a posebno sa katedrama za parazitologiju, hirurgiju i porodiljstvo. S obzirom na to da su paraziti i danas veliki problem, zahvaljujući pomenutoj saradnji, na planu parazitologije postigli smo vrhunske rezultate na teritoriji opštine Kruševac. Inače, mi opserviramo 102 sela na našem području i u svakom većem mestu naše opštine imamo ambulantu ili veterinarski punkt. Bavimo se isključivo veterinarskom strukom uz malu trgovinu piladi i stočnih hraniva što je neminovnost u našim uslovima.

Kada budete došli u Kruševac, u našu stanicu, videćete i našu veterinarsku apoteku koja je možda i lepša od mnogih humanih... A što se tiče same veterinarske stanice, gotovo redovno dobijamo priznanja da smo jedna od najurednijih i najlepših veterinarskih stanica u zemlji - kaže dr Dragan Janjić, direktor Kruševačke veterinarske stanice.

__________

DESET ZAPOVESTI ZA KINOLOŠKE SUDIJE

(Inspirišimo se time i nastojmo da sačinimo i mi bar jedno)

1. Budi nepristrasan i objektivan: lako je to reći. Bolje bi bilo i realnije da preporučimo sledeće: "Potrudi se da budeš takav". Kinotehnika nije egzaktna nauka. Neko se potrudio da napravi tabele sa ocenama: toliko za držanje glave, toliko za markiranje, toliko za aport... Beskorisne stvari: čak bi se i mehanički kalkulator zbunio računajući sve to. Ocena je jedan skup svih subjektivnih mišljenja, utisaka, načina gledanja na sve primerke nezavisno od simpatije ili antipatije prema psu, vodiču, vlasniku. Sećam se jednog psa na kvalifikacijama čiji je vlasnik bio jedan čovek koji me nije voleo (a ja sam to znao) samo zbog straha da ću biti pod tim uticajem. Ishod je bio da sam bio nepristrasan. Nije nepristrasnost čak ni kada neko loše postupa prema psu od svog prijatelja, da ne bi izgledalo pred očima sveta, da je "umešan". Ali to ne znači biti nečastan. To je bio sudija koga sam čuo da je rekao jednom vlasniku: "Zaboravio sam da je to vaš pas, dovedite mi ga sledeći put za bolju kvalifikaciju".

Objektivnost zahteva bistrinu duše, a to se ne može uvek imati našavši se pred ulagivanjima, pretnjama, prigovorima, raznim ponudama, raznim "izazovima" manje-više diplomatskim, bombardovanjima kojima je sudija stalno izložen, želeo to ili ne, pre, u toku i posle probnog rada, uvek i svuda.

Objektivnost podrazumeva i snagu da se i ne reaguje kada preferirate jednu rasu u odnosu na drugu, jednu vrstu u odnosu na drugu; podrazumeva žrtvu sopstvenog estetskog osećaja, gušenje ličnog ukusa.

To je žrtva na koju onaj ko želi da bude sudija treba da se pripremi.

2. Proveri da li si zaista tako dobar i nastoj da uvek nešto naučiš: uvek za to ima vremena. Nemojte se prepustiti zamci rutine zato što nemate hrabrosti da odbijete poziv da sudite. Psi, divljač i lov su stvari koje se nikada ne razumeju dovoljno: uvek ima nešto da se nauči, ali u četiri oka sa tvojim psom, a ne usred polja sa karnetom u ruci i rogom oko vrata. Suđenje je, bar za mene, jedna satisfakcija, jedan surogat, ne mogavši više, zbog nedostatka vremena, da vodim brigu o mojim psima i učestvujem sa njima na ispitima. Potrebno je uvek učiti i naučiti.

Naučite od kolega i nešto o žiriju: volite kod njih, ne one koji dele sa vama vaše mišljenje, već one koji traže razgovor, razmenu mišljenja. Samo od takvih se nauči nešto, iako nisu uvek u pravu.

3. Dozvoli da nekad možeš i pogrešiti: ali samo sebi samom. Ako primetiš da si napravio neki propust budi odlučan, ako to odmah ne može da se popravi, dovedi svoju grešku do kraja. Jadan ti ako počneš da se kolebaš, ako opovrgneš odluku, ako se pravdaš. Izgubiće dosta od ugleda ne tvoja čast već tvoj autoritet na terenu, sa katastrofalnim posledicama po vođenje takmičenja.

Na ispitima je potreban takt i puls, a ova druga osobina treba da ti pomogne kada grešiš.

S druge strane, budi siguran da ako opovrgneš neku odluku da bi ispravio grešku to neće biti pripisano tvojoj časti, već će biti dokaz tvoje naivnosti ili još gore, biće interpretirano kao favorizovanje.

To je strogo pravilo jer je važno jednu odluku sprovesti do kraja u interesu ne samo tvom već u interesu svih. Grešiti je ljudski, priznati to samom sebi je pošteno, a ne priznati to vodiču psa je, nažalost, neophodno.

4. Dozvoli da onaj ko dolazi kod tebe za mišljenje može i on nešto da tebe nauči. Zbog toga tvoje stručno mišljenje nije uvek reč proroka ili opomena učitelja. Neka se tvoje mišljenje tiče samo onoga što si mogao da vidiš na terenu. Vodič osim zbog nagrade i zadovoljstva, dolazi kod tebe i zbog toga. Jedno mišljenje može biti poučno, ali nemoj biti umišljen i biće rado prihvaćeno ako je korektno motivisano.

5. Nemoj suditi rasama koje ne poznaješ. Ako si primoran, sudi prema klasi, učinku, po pravilima lova.

To je minimalni zajednički sadržalac koji će ti omogućiti da ne pogrešiš.

6. Ne pouzdaj se u mišljenje na prvi pogled: ali ako poseduješ tu osobinu to je velika stvar. Naravno, nije dobro bazirati sve na toj vrlini, utisci treba da budu kontrolisani, dokazani činjenicama. Ako se to i dokaže čestitaj sam sebi, u suprotnom, prizemi se: nemoj da te vodi utisak.

7. Ne dozvoli da te nadvlada entuzijazam: što znači budi objektivan. Ali ako te entuzijazam obuzme, ne dozvoli da se pokaže istrčavajući se nekim mišljenjem na nekoj probi rada koja tek treba da "teče". Dobro izvršene probe su one koje traju dva dana. Na kraju drugog - sa kilometrima koje pređeš vežba posle vežbe - entuzijazam se smiruje i ocena je jasnija.

Viđao sam sudije koje su, na kraju turnira, uzbuđeni plakali od ganutosti i entuzijazma, neki drugi su dotle išli da su grlili vodiča. Ne osuđujem njihovu strast, već mi je nerazumljivo njihovo ponašeanje.

Jedan predsednik Apelacionog suda koji grli optuženog koji je oslobođen, prilično bi nas zbunio.

Od sudije se očekuje hladnokrvno ponašanje, to je spoljašnja boja jedne objektivne ocene; entuzijazam dolazi posle, u razmišljanjima.

8. Ne iznosi mišljenje i komentare koji se ne traže. Već imaš tvoj zadatak na formulisanju poslednjeg definitivnog mišljenja, kao potvrde za ocenjivanje i kvalifikaciju.

Neprekidno razmetanje rečenicama ne uliva više poverenja nego ćutanje. Iznesi ljubazno svoje mišljenje samo ako se to traži, ako je neko zaista zainteresovan, a ne samo radoznao. Budi siguran da već ima onih iza tebe koji će preuzeti ulogu da "seku" mišljenja, predviđanja, kritike.

Ograniči se samo na primedbe potrebne da se postavi i vodi jedan turnir: ćaskati uz kafu uvek možeš posle toga.

9. Ne uzimaj previše tragično tvoju dužnost. Zapamti da si u polju da bi bio koristan drugima. Suđenje te ne postavlja u jedan viši plan u odnosu na onoga ko vodi utakmicu. U krajnjem slučaju ti si taj koji se mora osećati počastvovan zbog činjenice da se od tebe traži da oceniš rezultat tuđeg mukotrpnog rada.

Ima onih koji se sudeći osećaju kao na belom konju.

10. Nemoj kritikovati rad kolega. Postićićeš rezultat da ćeš poniziti druge, a ne podići sebe samog. Još gore ako to uradiš sa kolegama iz žirija. U tom slučaju odgovornost za ocenjivanje je "kolegijalna". Treba imati hrabrost i snagu da se ne izbegne ta odgovornost tražeći alibi za sebe samog. Ko se ne oseća sposobnim neka prihvati samo da sudi sam ili, još bolje, neka ne sudi uopšte.

__________

(Iz knjige dr Dragana Janjića "Osnovi lovačke kinologije", strane 12-15)

__________

Preuyeto sa Natura broj 21 (mart - april 1999)

Natura Online (13.6.2009)

Komentara: 0 | Posaljite komentar

Intervju Stevan Doroslovački

Intervju Stevan Doroslovački

Ponedeljak, 06.06.2011 | 09:29 | Dr.sci Svetlana Arsić Komentara: 0

"...Čini se da su lovački psi retka kategorija pasa koja ima jasnu ulogu u relaciji sa čovekom. Saradnik u lovu. Za mnoge druge kategorije pasa to se ne može reċi. Odbačeni na ulicama, vezani lancima, zatvoreni u kavezima, pa čak i oni u foteljama… ... »


Patuljasti pinč

Patuljasti pinč

Petak, 12.08.2011 | 09:33 | Marija Radovanović Komentara: 0

Ljubav, želja, praksa, stručnost i inat doveli su do vrhunskih uspeha dobermane i patuljaste pinčeve Radeta Vesića, vlasnika odgavajčnice "Masterhof" iz Mladenovca. Presudna je bila poseta beogradskoj izložbi pasa, gde je naš sagovornik, nakon desetogodišnjeg planiranja, saznao da se prodaju štenci dobermana. ... »


Nemački ovčar-intervju

Nemački ovčar-intervju

Petak, 12.08.2011 | 10:22 | Marija Radovanović Komentara: 0

Tajne odgajanja jedne od najpopularnijih rasa pasa kod nas - nemačkih ovčara otkriva Slobodan Vučelić Đeda iz Kragujevca, dobro poznat, kao uspešan izlagač i odgajivač, kinološki sudija, dreser, frizer. Sa suprugom Ljiljanom, vlasnik je odgajivačnice “Von Shamad” ... »


Ostali članci u ovoj rubrici

Opšte, Odgoj pasa Četvrtak, 07.07.2011 | 08:12
Teranje polni ciklus (183723)

Razno, Imena pasa Petak, 13.05.2011 | 21:26
Imena pasa (144927)

Opšte, Razno Petak, 29.04.2011 | 20:09
Psi za početnike (99497)

Nega, Štene Utorak, 27.03.2012 | 10:50
Briga oko štenjenja (86720)

Obuka, Kućni psi Petak, 01.07.2011 | 09:05
Kako naučiti psa gde da vrši nuždu? (64714)

Opšte, Razno Nedelja, 29.05.2011 | 13:56
Azijat (59546)

Nega, Štene Petak, 06.04.2012 | 12:12
Kako sa štenetom (57403)

FOTOGALERIJA


7 + 1 =