Nikad se nisam ljutio na nju, jer znam da me ona voli i da je mnogo brižna prema meni. Dobri smo prijatelji, svakako. To prijateljstvo je počelo, otprilike, kada je ona ostala bez svog partnera. Otrovali ga. Ne znam tačno kada je to bilo ali znam da sam bio prilično mlad. Koliko se ja sećam iz njenih priča, to je bilo na nekoj njivi, van grada. Ljudi bacilli neku zatrovanu hranu a oni jeli. Mnogi su uginuli tada, između ostalih i taj Canin partner. Jela je i Cana ali se ona nekim čudom spasla. Bila je bolesna nekoliko nedelja al’ je preživela. Od tada je sama. Čudne su te vrane… Znate, kad one jednom nađu partnera, našle su ga za ceo život. Ako se tako, kojom nesrećom, desi da jedan ugine, ovaj što je ostao ne traži sebi novog para. Ne, ne… Nastavlja sam. Eto, tako i Cana.
Mi smo se upoznali u jednom parku, na Čuburi, gde sam ja često svraćao i izvodio raznorazne vratolomije. U taj park su dolazili ovi pelcovani sa svojim gazdama. Tu je svaki dan dolazila i jedna mala, što mi se mnogo dopadala. A mislim da sam se dopadao i ja njoj, iako nisam bio neki lepotan, a i bio sam bez igde ikoga. Kako bi ljudi rekli, bez ikakve perspektive! Ali, bez obzira, mislim da sam joj bio drag. Jer niko od tih pelcovanih nije smeo da se valja po pesku ili, ne daj Bože, po blatu. A tek da nešto uzmu da jedu. Ma kakvi! Odma’ bi ovi njihovi poskakali i vikali fuj to, fuj! A ja – udri! Sve što je njima zabranjivano, ja baš to radio. Valjda sam joj se zbog toga i dopao. I tako svaki dan. Pre podne je nisam viđao ali je preko dana dolazila. Kako nikada nije dolazila u isto vreme, ja sam se muvao po tom parku ceo bogovetni dan. Jedino sam išao da nešto jedem, i to je bilo to. Tada je mnogo lako bilo za hranu. U okolini je bilo mnogo nekih restorana i prodavničica. Dovoljno je bilo da odete do neke od njih, malo se promuvate, i uvek bi se nešto našlo. Mada ja tada i nisam nešto mario za hranu. Pogotovo kada se ona pojavi. Jao, kada je vidim da dolazi a meni tako, nekako, lepo, da poletim! Nit’ gladan, nit’ žedan. Mnogo čudan neki osečaj. Sve mi nebitno. A i kad opaučim o zemlju, zbog loše akrobacije, ništa me ne boli! Samo se nakezim! Eh, kad bi se sada tako osećao…
Jednog pre podneva dok sam se tako muvao po tom parku, zgrabi me neka nakaza od čoveka za vrat i ponese me ka nekakvom kamiončiću. Čim sam video taj kamiončić znao sam da je ovaj, što me vucara, šinter. Zakukah iz sveg glasa i počnem da se bacam levo-desno. Al’ ovaj ne popušta. Kad se setih one moje male i to da je više nikada neću videti, zaurlah još više! Mislim da me je ceo kraj čuo.
I taman kada sam pomislio da je sve gotovo, nešto veliko i crno se stušti na ovu spodobu i sve poče da ga udara u glavu. Sad se i ovaj nađe u čudu pa zakuka i on. I da bi se valjda odbranio, pusti me i poče da mlatara rukama oko sebe. Ja to iskoristim i zbrišem u neko šiblje. Primirim se kao da sam mrtav. A srce tuče, samo što ne iskoči. Zamislite, prvo šta mi je palo na pamet da je dobro što ona mala nije bila tu da me vidi kako se dernjam! Neverovatno! Zalepio se ja tako za zemlju, ne dišem. Ne znam koliko je vremena prošlo kad začuh grančice kako puckaju okolo. Ima nekog! Jao, pronađe me ona nakaza! I taman da pojurim, kada ugledah nešto crno, veliko, kao da nešto traži. Čujem kako mi govori da se ne plašim i da je sve u redu. Reče i da je šinter otišao. Trebalo mi neko vreme da skupim hrabrosti pa da izađem. Ispred mene je stajala velika, crna vrana. Gledala me a u očima joj se videla neka dobrota. Gledala me je kao što majka gleda svoje dete. Ja, doduše, baš i ne znam kako je to, jer sam odrastao sam ali sam potpuno ubeđen da to tako izgleda.
To je bila Cana. Ona je napala onu spodobu ne bi li me pustila. Rekla mi je i to da me je već duže vreme posmatrala kako se glupiram tu po parku, i da sam joj postao drag, jer je videla da sam se zaljubio kao magarac. A kada mi je rekla da ne smem više ovde da dolazim jer će se onaj sigurno vratiti, kao da mi je duša otišla negde. Videla ona da sam se sav snuždio, pa mi reče da zna kako mi je, jer je i ona sama, skoro, imala veliku tragediju. A ja sam je, prvi put posle te tragedije, zasmejao. Zato je i odlučila da ostane i da motri na mene jer je znala da ću kad tad da upadnem u nekakvu nevolju. Čistog srca a blentav! I od tada je stalno prisutna u mom životu.
Ja više nisam dolazio u taj park, iako me je srce bolelo zbog toga. Patio sam, pa mislim, sigurno godinu dana… A Cana je bila skoro stalno tu, da me teši, dok me to nije prošlo.
Samo, nisam siguran, da me je to ikada prošlo.
