Današnje razlike nastale su kao rezultat gajenja u različitim klimatskim i reljefnim uslovima. Prvi opis francuskih pastirskih pasa potiče iz 1762., a nalazi se u delu „La Nouvelle Maison Rustique ou Economie Générale de tous les Biens de Campagne, donnéé ci-devant au public par le Sieur Liger". Autor (Liger) ne navodi različite tipove ovakvih pasa. Napisao je da su to krupni psi veoma dobri čuvari stoke.

Podele

    Prva podela na rase javlja se 1809. kada je Abbé Rodier, sveštenik, u delu „Vorlesung über die Landwirtschaft" naveo da postoji Chien de Brie (briješki ovčar). Autor navodi da u brdovitim predelima treba upotrebljavati pse druge rase u tipu molosa („des matins de forte race").

    Na prvoj francuskoj izložbi pasa 1863. koja je ujedno bila i svetska, a održana je pod patronatom „Société Impériale d'Acclimatation",prikazano je 13 pastirskih pasa. U zvaničnom biltenu izložbe zapisano je da se među tim psima nalazi „najjači" predstavnik pastirskih pasa. To je veliki pas, uspravnih ušiju, crno-crvene dlake, izgledom podseća na vuka.

    O pastirskim psima pisao je 1867. i Henri Revoil u delu „Histore Physiologique et Anecdotique des Chiens". On navodi da postoji Chien de Grau (crn ili crn s plaštom) i Chien de Brie (briješki ovčar). Razlike u građi nisu detaljnije opisane.

    Tvorac prve ozbiljne kinološke sistematizacije pasa, veterinar Pierre Megnin (Pjer Menjin) objavio je 1883. drugo izdanje svoje knjige „Le Chien-Histoire, Hygiene, Médecine" i navodi da postoji dva tipa pastirskih pasa. Dve godine kasnije (1885.) pokrenuo je on i časopis „L'Eleveur" i u septembarskom broju napisao nešto detaljniji opis, a tek 1888. objavio je, prvi put, da postoje dve rase koje su međusobno potpuno odvojene. Stariji tip ima kratku dlaku na glavi, nogama i to je boseron, a drugi tip su psi duge dlake (briješki ovčari).

Standard

    Za standardizaciju francuskih ovčarskih i pastirskih rasa od izuzetnog je značaja rad i upornost koju je ispoljio Pjer Menjin. On je1893. upoznao oficira Toleta i veletrgovca stokom Saureta. Zamolio ih je, da pri putovanjima, a to su po prirodi posla često činili, povedu računa o psima koje sreću i da zabeleže šta su i gde videli. To je urodilo plodom tako da je iste godine u časopisu „Revue des Sciences Naturelles appliquées" objavljen popis francuskih pastirskih rasa pasa. Navedeno je da postoje četiri rase i to: najstariji ovčarski pas „Chien de Beauce" (boseron), zatim „Chien du Languedoc ili Chien de Revoil", zatim „Chien de Brie" (briješki ovčar) i „Chien des Alpes ili des Pyrénées"(pirinejski ovčar).

    Nešto kasnije Menjin je napisao da u Francuskoj postoje rase pastirskih pasa raspoređene po regionima i to: na severu je pikardijska rasa, u centralnom delu su boseron i briješki ovčar, na jugu je rasprostranjen pirinejski i ovčar iz Graua, a na istoku je ovčar i Ardena.

    Za razvoj boserona i briješkog ovčara od izuzetne važnosti je 1896. kada je Menjin u saradnji sa Sureteom, pod pokroviteljstvom Ministarstva za poljoprivredu i Visoke veterinarske škole u Alfortu, organizovao Kongres o pastirskim psima, a osnovni cilj je bio da se definišu rasni znaci, ove dve rase. Tom prilikom oformljena je komisija koja je predložila zvanična imena rasa. Tako je kratkodlaki francuski pastirski pas dobio ime„Berger de Beauce" (Berže d'Bos - boseron), a dugodlaki „Beger de Brie" (Berže d'Bri - briješki ovčar).

    Bos (Beauce) je stara provincija i bila je uvek „čuvar" južnih vrata Pariza. Osim toga ovo je region gde je ovčarstvo uvek bilo razvijeno, kao i u susednoj provinciji Bri (Brie).

    I danas se boseron može naći kao „pravi" ovčar, mada u tom poslu ovu rasu potiskuju drugi psi, a on osvaja druga polja. Tako postaje službeni pas, a najčešće je pas za pratnju. Veoma je privržen vlasniku i kući.