Kavkaski ovčar je jedna od najstarijih pasmina, koja, kao i mnoge druge velike rase vajdi poreklo od molosoidnih pasa sa Tibeta. Pretpostavlja se da je predak svih molosa - tibetski pas, rasa stara nekoliko hiljada godina. Po prvi put u literaturi tibetski pas se spominje 1121. godine.

Preci današnjih molosa su stigli iz Azije sa mnogobrojnim nomadskim plemenima, vojskama, trgovačkim karavanima. Osvajali su nove regione, a potomci ovih pasa su ukrštani sa domaćim psima. Tako su menjali svoj oblik i sticali karakteristične rasne osobine.

Da su preci kavkaskog ovčara stigli iz Azije potvrđuje i karakteristična građa azijskih pasa - masivna glava, moćan kostur, a takođe izuzetne borbene osobine i hrabrost u borbi sa zverima. Tradicionalno, ova rasa se koristila za čuvanje stada od divljih zveri. Psi ove rase uspešno su koristili i kao čuvare.

U literaturi se prvi put sreće opis rada ovih pasa u turskoj vojsci na čuvanju tvrđava i lagera 1765-1774 godine. Za vreme osvajanja Kavkaza od strane Rusije, bioje izdat i specialni ukaz, koji je naređivao korišćenje ovih pasa za čuvanje svih tvrđava.

Početkom 30-tih godina prošlog veka kavkaski ovčari su sa uspehom počeli da se primenjuju i u sovjetskoj vojsci i kao čuvari na državnim i industrijskim objektima u Rusiji.

Sam naziv kavkaski ovčar govori o regionu nastanka i širenja ove rase, ali u stvari, ovaj region je bio mnogo veći. Od davnina, ovi psi su pratili i čuvali stoku na teritoriji od kavkaskih planina do samog Iranskog zagorja.

Zbog geografske izolovanosti pojedinih delova, veličine te ogromne teritorije, razlika u reljefu i klimi, formirano je nekoliko tipova kavkaskih ovčara, koji se dosta razlikuju između sebe. U stepskim predelima Azerbejdžana i stepama oko Volge, uslovi života ljudi i načini korišćenja ovih pasa su potpuno drugačiji, nego uslovi Centralnog Kavkaza i Gruzije. Psi koji prate i čuvaju stoku na stepskim ravnicama, morali su da budu krupni i snažni da bi pobedili u borbi sa zverima, - a sa druge strane, nešto lakše građe, dužih nogu, kraće dlake i vrlo izdržljivi, zbog suve i žarke klime, velikih suvih prostranstava, koji su zahtevali od goniča stoke svakodnevne dugotrajne seobe.

U planinskim predelima, gde pašnjaci imaju relativno malu površinu, a pronalaženje vode ne predstavlja problem, formirao se drugi tip kavkaskog ovčara. To su psi snažnog i snažno-grubog tipa konstitucije sa masivnim kosturom, teške glave, sa dobro razvijenom dlakom i podlakom. Uglovi ekstremiteta su dosta otvoreniji, kosti udova kraće, grudni koš obimniji, a telo izduženije.

Kroz vekove, ova rasa bila je izložena i prirodnoj i takozvanoj narodnoj selekciji. Time se objašnjava bezbroj vrsta i podvrsta, karakterističnih za određeno mesto ili čak i selo! Prvi pokušaji ruskih kinologa da opišu i sistematizuju tipove i podtipove kavkazaca su bili sprovedeni uskoro posle završetka građanskog rata i nastavljene početkom 30-tih godina. Tada je započela ozbiljnija selekcija...

A. P Mazover (1954) piše: Najbolji kavkaski ovčari se nalaze u Gruziji; njih odlikuje moćan kostur i najkrupniji su između svih tipova kavkaskih ovčara. Glava pravilna, tipična. Jednobojni su i dugodlaki, što daje tim psima efektan izgled i lepotu. Index veličine oko 104 -106.

U Azerbejdžanu se razlikuju dva tipa kavkaskih ovčara:, prvi je nalik gruzijskim psima i nije nastao bez njihovog učešća. Može da se sretne u planinskim predelima Azerbejdžana. Drugi u stepskim krajevima: snažne, ali lakše građe, viših nogu, kratkodlake, sa izduženom suvom glavom. Boja riđa sa tamnijom maskom, retko viđenom u drugim regionima. Index veličine isti, u stepama je 100-102.

U Jermeniji, psi su slični gruzijskim, ali sitniji i nešto lakše građe, nisu toliko jakih kostiju. Više su kvadratični (102-105), boja siva ili mrka, dlaka duga. Postoje tigrasti i šareni (sa flekama tamnijih boja na osnovnoj beloj boji) pasa.

Psi Dagestana - snažne, ponekad grube građe. To su krupni psi sa pravilnim oblikom glave i dobro razvijenim kosturom, po tipu građe bliže su stepskim psima. Nadvlađuju kvadratične pse (100-103) sa kratkom ili srednje dugom dlakom. Različite su boje, oko 35 odsto su šareni i tigrasti, što je više nego u drugim oblastima.

Osim već spomenutih tipova postojali su još i drugi, lokalizovani na teritoriji Osetiji, Čečeno-lngušetiji i dr.

Za sve ove tipove karakteristična je gruba građa, snažna konstitucija, velika fizička snaga i izdržljivost, odsustvo straha u borbi sa zverima, neprobirljivost i prilagodljivost uslovima držanja, dobra sposobnost ka dresuri i ispunjenju obaveza čuvara stada i imovine.

U naše vreme je praktično nemoguće govoriti o deljenju rase kavkaski ovčar na određene tipove zbog toga što je u mestima istorijskog nastanka ove rase ostalo vrlo malo čistokrvnih primeraka, koji su sačuvali najbolje kvalitete svog tipa. Naravno, ostala su još mesta, gde se mogu pronaći primerci kavkaskih ovčara, gajeni u čistoj rasi u uslovima njihovog prirodnog života, ali takvih mesta ostaje sve manje. Ali bez obzira na to, što danas rasa kavkaski ovčar ima status kulturne rase, to jest njenim uzgojem bave se odgajivači i klubovi, ona ipak sa lakoćom može da bude svrstana u prelazne forme (između izvornih pasa sa Kavkaza i kulturnih rasa, koji je čovek stvorio