Medutim, bilo da je reč o napuštenim ili odbeglim psima, ozbiljnost pojave nameće preduzimanje mera: najefikasnijih i najispravnijih.
Tradicija
Iz različitih izvora pristižu alarmantne informacije o neverovatnom povećanju pasa lutalica. A sigurno je da problem nije od juče i da su ti psi uvek postojali.
U nekim zemljama oni su dobro prihvaćeni iako, mora se priznati, predstavljaju izvesnu opasnost. Tako ih tuniski seljaci tolerišu: cirkulišući noću oko naselja oni imaju, prema njihovom mišljenju, ulogu cenjenih čuvara. U njima vide garanciju sigurnosti do koje im je veoma stalo. Pored toga ta populacija lutajućih pasa pojačana je svake večeri i sa kućnim psima. Ovi, vezani preko dana pušteni su kad padne noć. Ostaju u blizini kuće ali se i mešaju s „bandom bez gospodara". U tim uslovima prilaženje seoskom naselju opasno je za pešaka.
Uprkos naporima vlasti, koja ukazuje na opasnost od takvih navika, posebno zbog prenošenja bolesti, tuniski seljaci su veoma vezani za tu tradiciju...
U gradu im prevashodno zameraju što prljaju ulice. Navedene brojke su ponekad astronomske: ostavljaju 75 tona fekalija dnevno na njujorškim ulicama! Takođe se pominje prevrtanje kanti za smeće i uništavanje kesa.
Postoji takođe i „problem ujeda". Kućni psi, pre svega, napadaju Ijude u uniformama ali lutalice, uglavnom, nanose ozlede deci. U Sjedinjenim Državama jedna studija je precizirala da su 75 odsto žrtava bile mlađe od 15 godina. Mnogo saobraćajne nesreće mogu da se pripišu psima bilo da je reč o gradu ili selu.
Nasuprot tome, jedna druga muka ne deli se ravnomerno između „gradskih" i „seoskih" pasa. Reč je o bolestima, koje psi mogu da prenesu, posebno oni, koji povremeno lutaju izvan naselja. Misli se, razume se, na besnilo ali postoje, takođe mnogobrojni paraziti od kojih su neki veoma opasni, a koji se prenose na čoveka. Istina, postoji način da čovek zaštiti i sebe i psa od tih bolesti ali neodgovorni gospodari, koji puštaju svoje štićenike u skitnju, obično ih i ne vakcinišu... i
Psi lutalice ćesto napadaju i druge životinje. Studlja koju je nedavno napravita francuska Direkcija za poljoprivredu pokazuje da su žrtve najčešće ovce. Od 376 uginulih životinja za 337 neosporno su bili odgovorni psi. Po broju žrtava sledeće su koze. Pritužbe stižu sa svih strana, posebno u Francuskoj, iz brdovitih krajeva.
Pošto je problem opšti, ne treba se čuditi što zanima i mnoge istraživače. Oni su prevashodno klasirali pse tutalice u različite kategorije i pokušali da shvate uzroke njihovog različitog ponašanja.
Organizacija
U Sovjetskom Savezu proučavani su psi u gradiću od 20.000 stanovnika u blizini Moskve. Pronađeno je 9 odsto pasa bez gospodara ali vernih određenom mestu, 43 odsto pasa koji imaju gospodare, ali često beže od kuće, 3 odsto bez gospodara i bez određenog mesta, za koje bi se vezali. Takođe je prebrojano 20 odsto životinja koje žive u grupi, daleko od naselja, na primer u šumarcima. Ostate pse bilo je teško klasirati.
U Sjedinjenim Državama u Baltimoru, gradu od skoro mllion stanovnika, ekipa ekologa je procenila da ima između 32.000 i 54.000 pasa lutalica, svih pomenutih kategorija.
Prema jednoj od svežijih anketa u departmanu Kantal smatra se da od 29.000 pasa 20.000 mogu da budu smatrani lutalicama, u jednom trenutku njihovog žtvota.
Interesantni zaključci doneti su i u Italiji: od 3,5 miliona pasa 850.000 su lutalice, to jest 25 odsto, i oni koji se mogu smatrati divljim psima pošto su izgubili svaki odos sa čovekom. Njih ima oko 3 odsto.
Mladi psi lakše napadaju i još su agresivniji, kad su u grupi. U Baltimoru oko polovine pasa lutalica živi u grupama od dve do pet.
Psi, nedavno primećeni u Pirinejima najčešće u malim bandama od dva do četiri, što im omogućava, prihvatanjem taktika slične vučjoj, da napadaju i teži plen.
Vukovi
U druglm zemljama, postavlja se jedan sasvim drugi problem. I Italiji, a posebno u Španiji, zaštitnici prirode pokušavaju da spasu poslednje vukove Zapadne Evrope. Jer. oni su ugroženi brojnim psima lutalicama koji se često sa njima pare i tako uništavaju genetsku čistotu vrste.
Ovaj neočekivani problem dobro je proučen u Abrucu gde su velika populacija pasa, potomaka ovčarskih pasa, stalno bori sa vucima za hranu. Tako je politika italijanske vlade u prilog vukova dovedena u pitanje. Ako je normalno i ne mnogo skupo obeštetiti pastire, čija su jagnjad žrtve vukova, teško je plaćati za štetu, koju nanose psi, a često razlika nije lako uočljiva.
Šta treba da učinimo suočeni sa tom situacijom?
Razume se, zna se da napuštanje pasa stvara nove lutalice, napuštanje koje se ne bi moglo dovoljno strogo kazniti ako se ima u vidu sve što smo do sada izneli.
Ali, veoma često, reč je o nečemu drugom. Mnogi vlasnici uprkos dobroj volji, i uprkos svojoj odgovornosti, suočeni su s psima sklonim bekstvu. A bekstvo može da ima veoma različite razloge. Ukoliko nije reč o ženki u potrazi za mužjakom stvari se brzo dovode u normalu. Dovoljno je nekoliko dana povećati budnost.
Bežanje
U drugim slučajevima reč je o mnogo delikatnijim situacijama: bekstva bez očiglednih razloga postaju sve češća i sve duža. Često gospodar reaguje kažnjavanjem psa pošto se on vrati. Ta kazna je retko efikasna. Begunac, u stvari, povezuje kaznu sa sadašnjom situacijom, to jest sa svojim povratkom kući i postiže se suprotan efekat od onog očekivanog. Efikasnije je intervenisati u trenutku kad pas odlazi od kuće Nl za vreme bekstva, prilikom slučajnog susreta. Ali to je lakše preporučiti, nego ostvariti. Duboki razlozi tih ponovljenih bekstava nisu dobro poznati. Može se čak pomisliti da je u pitanju nezrelost, mladenački karakter koji ne dozvoljava vezivanje za jednog gospodara ili jednu kuću.
Ali, ako je ta hipoteza čak i dobra. ona ne pruža repcept koji garantuje izlečenje odraslog psa. Ona, međutim, učvršćuje ideju da je vaspitanje psa suštinska stvar i treba da bude prva preokupacija vlasnika psa, bilo da on sam obavlja tu dužnost ili je poverava nekom drugom.
Pored budnog motrenja na psa postoje načini da se izbegnu neprilike i nesrećne posledice bekstva. Reč je o merama koje se preduzimaju da bi se olakšala identifikacija psa.
Kad pas ima ogrlicu, na kojoj su ispisani svi neophodni podaci i kad je tetoviran, moguće je brzo pronaći njegovog gospodara. U protivnom, traženje je dugo I neizvesno. To je utoliko važnije jer mere koje se preduzimaju protiv pasa lutalica mogu da budu dramatične.
U Španiji, u Madridu i nekim drugim gradovima gde gradske službe rade sa svetskim udruženjem za zašitu životinja napravljeni su centri u kojima se skupljaju svi psi nađeni na ulici. Hvataju se na veoma blag način i pošto dobiju potrebnu negu počinje potraga za vlasnicima. Ako se ovi pronadu i ispostavi se da psi nisu vakcinisani oni dobijaju i vakcinu i odlaze kućama.
Ukpliko se pas ne može identifikovati i niko ga ne potraži, u roku od tri dana, ubija se bezbolno upotrebom nekog anestetika.
Naravno, smrt jednog ljubimca predstavlja za one, koji ih vole - bolan događaj i eutanazija se ne može olako prihvatiti ali, s druge strane, pokazalo se da sve veći broj lutalica nije prihvatljiv, u odnosu na čoveka, u odnosu na druge žtvotinjske vrste, kao i u odnosu na same pse.
