Jurnjava za čivavom ili toj pudlom je ustvari lov na lisicu, zeca, mačku. Uobičajeni izgovor vlasnika većeg psa koji napada malecke tako pada u vodu - njegov pas, ukoliko ne spada u onih nesrećnin 0,0% nije toliko glup da ne zna šta je pas a šta plen. Napadi na druge pse spadaju u domen socijalnog ponašanja i, većinom, borbe za položaj.

Napad

Što se tiče napada na Ijude u lovačko ponašanje spada napad obučenog službenog psa na zločinca ili figuranta, dok je poštareva pocepana nogavica već posledica teritorijalne agresije psa koji je odrastao u Ijudskom društvu i koji, zahvaljujući jedinstvenom procesu utiskivanja i učenja, u pripadnike svoje vrste ne ubraja samo pse nego i Ijude. Agresivno ponašanje kod životinja se manifestuje pre svega u odnosima između odraslih jedinki. lako u javnosti najviše pažnje privlače slučajevi kada je pas napao dete, njih ima prema preciznim statistikama najmanje. Deca su, budući da ih psi doživljavaju kao štenad uglavnom pošteđena napada, a u svakom slučaju intenzitet ujeda psihički zdravog psa biće znatno manji ukoliko je u pitanju dete. Stradaju najviše odrasli, zatim drugi psi, tek onda deca.

Vrlo precizne statistike imaju u Sjednijenim Državama, međutim podaci koji svedoče o rasnoj pripadnosti agresivnih pasa izrazito se razlikuju: tri različita istraživanja sprovedena iste 1983. godine u različitim američkim državama redaju potencijalno agresivne pse na sledeći način:

1.   mešanci, koker španijeli, nemački ovčari (Beuer)

2.   špringeršpanijeli, dobermani, nemački ovčari, pudle, lasa apso, dok se kao najmanje agresivni ističu mešanci (Borhelt)

3.   šnauceri, bobtejl, bigl, nemački ovčar, doberman, špringeršpanijei (Marsela).

Ovi podaci nisu merodavni za neke uopštene zaključke budući da, su izrazito lokalno obojeni - dovoljan je jedan agresivni mešanac koji će se nametnuti u svom okrugu kuja lutalica da cela populacija izrazito poveća svoju agresivnost. Isto važi i za odgajivače sa linijama agresivnih pasa u okviru jedne rase. Tltulama ovenčan agresivni šampion koga obilato koriste u uzgoju može da utiče na povećanu agresivnost neke rase čak u čitavoj državi.

Agresivne napade pasa na Ijude i pse moguće je podeliti u 5 osnovnih grupa:

Dominacijska agresija: u nju spada sukob oko hijerarhijskog položaja između pasa ili čoveka i psa. Ilustrativan je primer mlađeg psa koji se bori sa starijim za položaj u istoj porodici, ili pak za pažnju svog vlasnika. Ukoliko dva psa nastoje da privuku svu Ijubav svoga gospodara, sukobi izbijaju u njegovom prisustvu dok ih u odsustvu gotovo ili uopšte nema. Ukoliko se bore za hijerarhijski položaj sukobi se odvijaju bez obzira na prisustvo vlasnika.

Dominacijska agresija uzrok je većine onih slučajeva kada pas ujede „svog" čoveka. Vlasnici su najčešće ubeđeni da je napad bio potpuno bezrazložan i neisprovociran, međutim, iskusni posmatrač prepoznaće povod koji je izazvao agresiju. Ovakve situacije mogu ponovo da se izazovu da bi se vlasniku pokazalo zašto ga je pas ujeo i da bi ubuduće čovek mogao da koriguje svoje ponašanje.

Podela

U dominacijsku agresiju spada odbrana igračke, kosti ili pak hrane.

Teritorijalna agresija: ova vrsta agresivnosti osnov je jedno od glavnih uloga pasa u životu čoveka - odbrane imovine i poseda - i zahvaljujući njoj pas je sjajan čuvar.

Zaštitnička agresija: vrlo je izrazita pri odbrani mladunaca ili člana čopora, bilo psa ili čoveka. Kinologija ovu vrstu agresije koristi pri odbrani vodiča. Međutim, ona može da prouzrokuje i probleme, kao recimo kod pojedinih kuja koje svoje štence brane čak i od vlasnika.

Preusmerena agresija: dobar primer je razdvajanje pasa koji se tuku. U afektu pas obično ujede ruku svog vlasnika koji pokušava da ga odvuče.

Agresija iz straha: pas koji napada i ujeda iz straha vrlo lako se prepoznaje - uši su položene, rep takođe ili je uvučen među noge, pas je obično nakostrešen i nakon ujeda automatski skače u stranu.

Mali ili plašljivi pas često će ujedom odgovoriti na pokret rukom nekoga ko samo pokušava da ga pomazi. Uz pokret, posebno ako on dolazi odozgo, pas pogrešno interpretira i pogled čoveka koji ga obično, ni ne sluteći da pravi grešku, gleda pravo u oči. Kod pasa je pogled uperen u oči protivnika sastavni deo pretnje i upozorenja pred napad.

Probleme sa agresivnošću pasa imaju obično Ijudi koji se nisu potrudili da saznaju ništa o specifičnostima pseće psihe, Ijudi koji za ceo život ne nauče da pravilno tumače pseće gestove i sve ono što njihov pas pokušava da im naznači i kaže. Veliku ulogu u odnosu psa i čoveka ima izbor rase - neke rase jednostavno nisu pogodne za određeni tip ličnosti. Nervozan čovek sa terijerom, blag, neodlučan čovek sa dobermanom, neko ko čezne za bićem apsolutne poslušnosti sa čau čauom predstavljaju pravu katastrofu za okolinu, za vlasnika a pre svega za psa koji tu nije ni kriv ni dužan. Vlasnici takvih problematičnih pasa često kukaju nad svojom sudbinom što je baš njima dodelila takvog zlotvora.

U zemljama u kojima postoje kursevi za prevaspitavanje problematičnih pasa, i, pre svega, njihovih problematičnih vlasnika, prva stvar koju će im reći je da bi kod nekog drugog dotični pas bio pravo zlato. Zatim će bihejuioralnom metodom naučiti psa i vlasnika kako da uspostave pravilan odnos i kako da vlasnik ispravno postupa sa svojim psom.

Kod nas, ukoliko se vlasnik ne upiše u „pseću školicu"', psa ubijaju od batina ili strpljivo trpe njegove napade. Kao jedan od drastičnijih pamtim slučaj pomalo histerične, krhke devojke koja je izabrala, nervoznijeg, plašljivijeg, ali u osnovi sasvim psihički zdravog dobermana. Kada je štene, razmaženo bez obzira na dobronamerne savete cele pseće livade, počelo da pravi ozbiljne probleme i napada i pse i Ijude, „nežna" vlasnica tako ga je pretukla bodljikavom ogrlicom da mu je slomila očnjak. Naravno, bez ikakvog rezultata. Doberman je i dalje strah i trepet za pse manje od sebe.

Ne jedan čau čau završio je kratak život veterinarskom injekcijom zato što je svoj dominantan položaj u porodici potvrđivao zakonom zuba. Dovoljno je bilo plišanom medvediću nametnuti potpuno nenasilnim sredstvima svoj autoritet dok je bio štene.

Ne postoji čarobna pilula koja bi mogla da bez napora viasnika sredi njegove poremećene odnose sa dominantnim psom. Pas, shodno svojoj psećo logici, ponaša se onako kako mu porodica dopušta i kako su ga naučili.

Naravno, postoje i drugačije kategorije vlasnika problematičnih pasa. Jedna, kojoj treba odati dužno poštovanje su Ijudi koji uzimaju problematičnog psa od prethodnog neadekvatnog vlasnika upravo da bi mu obezbedili miran i normalan život. Ili pak ljudi koji su učinili sve, pažijivo odvagali, uzeli psa rase sa kojom su Ijudi njihove strukture ličnosti i uslova obično sretni i zadovoljni, ali su imali zaista nesreću da se njihov Ijubimac izrazito razlikuje od pripadnika svoje rase.*