Za razvijanje ove navike se najčešće koriste reakcija psa na hranu i njegova privrženost vlasniku. Momenat kad pas prilazi dreseru ne sme nikad da bude vezan za neku neprijatnost, jer će u protivnom pas početi da ispoljava strah i odbijati da pri­lazi. Komanda „dođi" se uvek izgovara prijatnim i tepajućim glasom. Kad pas priđe, dreser ga obavezno nagrađuje nekom poslasticom i milovanjem. Kad dreser izgovori komandu „dođi" povišenim tonom pas ili neće hteti da priđe ili će prići sa jasno ispoljenim strahom. To je rezultat pogrešne upotrebe intonacije i zvučnih signala. U vreme samog razvijanja uslovnog refleksa na komandu „dođi", pas ne srne da se kažnjava za neizvršenje zadataka.
Tehnika stvaranja ove navike sastoji se u sledećem: kada se pas u svoje „slobodno vreme" nalazi na izvesnoj udaljenosti, dreser će ga zovnuti po imenu, izgovoriti komandu „dođi" i po­kazati poslasticu u ruci.

Pošto pas čuje miran glas dresera i oseti prijatan miris hrane, on će rado prići čoveku. Za to ga treba nagraditi poslas­ticom i pomilovati.

U prvo vreme se pas doziva dok se nalazi blizu, a zatim se, što je navika jače razvijena, rastojanje uvećava — do dvadeset metara.

Ako komandu „dođi" pas izvršava bezvoljno, dreser mora malo da utiče na njega svojim postupcima. Na primer, da trči ispred njega, da se igra sa njim; na taj način se kod psa raz­vija živost, želja da priđe dreseru.

Kad pas priđe, dreser se udara levom šakom po butini i tera psa da sedne pored njegove leve noge.

Pošto pas počne da pravilno reaguje na komandu „dođi", vežba se postepeno proširuje: uvode se nadražaji koji odvlače pažnju, ali na koje pas ne srne da reaguje u prisustvu dresera. Kada pas stečenu naviku počne da izvršava bez pogovora, ski­da mu se povodnik i vežba se nastavlja bez povodnika.

Ako pas preterano reaguje na druge nadražaje treba ga trzajem povodnika i zvučnim signalom „dođi" privući nozi i dati mu poslasticu. Kasnije se komanda „dođi" vezuje za pokret ruke, koji dobija ono isto značenje koje ima zvučni signal. Leva ruka se pruža u visini ramena, pa se zatim spušta na butinu. Posle izvesnog vremena pas će prilaziti dreseru samo na taj pokret rukom.

Pokret i zvučni signal treba kombinovati i ceo postupak po­navljati više puta, na različitom odstojanju.

Navika da se prilazi dreseru može se početi razvijati od pr­vog dana obuke. Za to se koristi svaka pogodna prilika: na pri­mer, otvaranje vrata prostorije u kojoj se pas nalazi kad dreser dođe da bi mu dao hranu; tada se izgovara komanda „dođi".

Pas će obavezno prići da dobije hranu. Za taj momenat sva­kako treba vezati komandu ,,dođi".

Kasnije se ta navika upotpunjuje tokom rada u grupi.