Neko je davno spojio ova dva bića koja iracionalno iskazuju blaženu zavisnost jedno o drugom. Takav slučaj nije sa mačkama. One su nezavisne i samostalne. Zbog toga je, valjda, Anibus krenuo na put egzistencijalne praznine da bi spasio čoveka i svet.
Vrlo često, kaže se da pas liči na svoga gazdu. To četvoronožno biće identifikuje se sa ljudskim likom. Mnogo puta video sam divne gospođe kako po parkovima šetaju svoja lica na pudlicama, ili namrgođene vlasnike slične njuškama buldoga. Iste face, ista narav. Psolikost je prirodni fenomen težnje za istovetnošću. Pas i čovek žive bez konflikta jer je jasna raspodela dužnosti: gospodar - sluga! Sklad u kome niko nije inferioran.
Doživljaj čoveka od strane psa nije isti kao čovekovo doživljavanje psa, na toj hijerarhiji zasniva se prijateljstvo. O psu je lako pisati, o čoveku veoma teško.
Čovek pišući o psu, u stvari, isklesava sopstvenu bistu... doduše, malo ulepšanu i humanizovanu. Čovekova težnja jeste da bude bolji, a postaje sve gori. Koliko puta sam video ogromne pse kako na kratkim lancima budu šutirani, udarani, ponižavani (čovek izbaci sav bes iz sebe), a da pas ne uzvrati. U velikim gradovima Evrope, mada je zabranjeno, tuku svoje ljubimce jer se tako oslobađaju stresa. Možda čovek piše lepo o psima jer ga grize savest. Pas je čovekovo drugo ja. Radovan Kragulj mi veli da slika krave na svojim platnima, ali da proučava čoveka. Sve nas zanima čovek, jedino biće koje izdaje čoveka.
Pas je krznena lekovitost.
Bulgakov je znao da kada bismo psima stavili ljudsko srce ili glavu da bi oni postali zveri. Čovek je nagonsko socijalno biće i nosi duboki strah od izdvojenosti. Zato mu je pas poslednje utočište da ne bude sam. Kada je čovek sam, ostaje u vrlo tragičnom društvu. No, svi se pitaju otkud tolika duga ljubav, pa to je zbog toga jer između psa i čoveka ne koordinira novac.
Ratko Božović je napisao tridesetak stručnih knjiga o kulturi i sociologiji, ali - kako sam kaže - stalo mu je do toga da piše o psima jer čovek ne zaslužuje toliku ljubav. Zbog toga je ova knjiga uzvraćanje pažnje prema psima. Oni u čoveku vide strah, sujetu, zavidnost, a ćute o tome i trpe kao stari Krleža. Laje se samo za karavanima koji dižu prašinu. Treba puno hrabrosti da se uz čoveka ostane prijatelj.
Čovek je čoveku pas.
I naravno, ono što je Ratko Božović verovatno godinama, kao sociolog, video i prepoznao u čoveku nateralo ga je da se okrene psima.
