Vodiči slepih

Prvi sistematski pokušaj da se u život slepih uvede pas vodič datiraju iz Pariza i Beča s kraja XVIII i početkom XIX veka. Zaista masovnu upotrebu i prve naučno zasnovane sisteme obuka donela je tragedija I svetskog rata zbog hiljada vojnika koje je olsepelo na frontovima širom sveta novo, monstruozno oružje – bojni otrovi. Nemački doktor Gerhard Staling da pomogne ovim ratnim invalidima otvorio je prvu školu pasa vodiča slepih u gradu Oldenburgu, avgusta 1916.godine.
Danas je pas vodič slepih standard za kinološki razvijeni svet. Onaj u kome i “obični” pas sme u gradski prevoz, mnoge prodavnice, restorane… jer samo u takvim uslovima pas može da bude dragocen pomoćnik slepog čoveka. U Češkoj već decenijama pas spada po zakonskim propisima u zdravstvena pomagala, čiju ne baš malu cenu, u preračunu oko  6.000 evra u potpunosti plaća Ministarstvo rada i socijalnih pitanja a već nekoliko godina finansira i svoj centar za obuku ovih pasa u Pragu. Pre osnivanja centra vodiči slepih su bili pretežno nemački ovčari, danas su gotovo isključivo labradori i zlatni retriveri zbog staložene, prijateljske, neagresivne  naravi.

PORODIČNI “DRIL”
Matilda je blentavo tromesečno žuto štene labradora koje narednih devet meseci ima jedinu brigu – jede, spava, da se pomazi sa svima, a u našem parku poigra sa svakim detetom i psom. Porodice, a traže se kompletne -  roditelji i deca i to bez psa da se štene ne bi fiksiralo na psećeg druga, koje privremeno udomljavaju štene do godine dana, u prvoj fazi obuke imaju zadatak samo da ga nauče osnovama poslušnosti i da ga ispravno socijalizuju.Matilda zato svakog dana ide u grad, metroom, tramvajem, autobusom, a preko vikenda -  vozom da razgleda znamenitosti. Svaki takav izlet se koristi da upozna što više nepoznatih zvukova, mirisa, nadražaja i  pod obavezno- pokretne stepenice.
Ona, prava obuka, koja će kasnije tokom šest meseci Matildu dovesti do savršenstva sa kojim svog slepog čoveka, Ivu Budila, vodi  druga moja poznanica, devetogodišnja crna labradorka Kama, počinje tek u obližnjem centru Ministarstva. Tu se pravi i prva selekcija, najmanje 6% perspektivne štenadi otpadne, uglavnom zbog suvišne živahnosti ili tvrdoglavosti, neki i zbog zdravstvenih problema koji bi im otežavali rad – obično displazije kukova. Budući vodiči korak po korak počinju ozbiljno da rade, uče – kao minimum- tridesetak komandi, recimo obliza razne prepreke, da preko pešačkog prelaza povedu čoveka tek na zeleno i uz specijalni zvuk praških semafora.
Svakodnevne su vežbe u praškom metrou,čak i kada će pas otići u neki drugi grad. Na osnovu zahteva pristiglih u centar nakon te faze obuke i završnog ispita prave se parovi- mladoj aktivnoj ženici živahnija kuja, starijoj penzionerki staloženi, zamišljeni mužjak. Pre nego što preuzme svog novog psa, čovek provodi tri nedelje u praškom centru i za to vreme treneri doteruju poslenje detalje obuke tako da što više odgovara budućem životnom stilu novog ljudsko-psećeg tandema. Trener prati psa u novi dom i nekoliko dana razrađuju buduće uobičajene trase.
NIKAD USAMLJEN
Mnogi prolaznici obično pimete da pas vodič slepih,kada radi, deluje nekako tužno. Reč je samo u fantastičnoj koncentraciji na zadatak,potvrđuje kao i treneri i  Ivo Budil, koga Kama vodi  evo već sedmu godinu.
“Naši psi jesu nešto drugačiji,jer znaju kolika je njihova odgovornost za čoveka. Ni sa ostalim psima se baš mnogo ne druži, savršeno zna kada radi a kada ima slobodno vreme. Čim u gradu sretnemo nekog prijatelja, Kama odmah pokušava da me se ratosilja, da me preda prijatelju, ili supruzi. Ali moram da priznam da pažljivo kontroliše da li čovek koji me je preuzeo to ume. Moju sestru je dugo dugo proveravala da li me vodi  dobro, kao pas vodič slepih”, kaže Ivo Budil.
Ovaj vrlo aktivni tridesetpetogodišnji češki sportista, paraolimpijac, kao najdragoceniju izmenu koju je Kama unela u njegov život ne ističe, začudo, novi osećaj nezavisnosti, već jednostavan detalj koji mi koji vidimo – uopšte ne primećujemo.
“Kada se šetate gradom, vi možete da razmišljate o čemu hoćete, ja ne, odmah gubim koncentraciju i udaram u nešto. Sa Kamom otpada ta, naša “nervoza slepih” zbog maksimalne koncetracije. A još je važnije to da, kada nekog čekam bez Kame, mogu samo nervozno da stojim. Sa njom se igram, pričam, mazim je.Najvažnije je da sa Kamom nikada ne osećam usamljenost”.