Tajne odgajanja jedne od najpopularnijih rasa pasa kod nas - nemačkih ovčara otkriva Slobodan Vučelić Đeda iz Kragujevca, dobro poznat, kao uspešan izlagač i odgajivač, kinološki sudija, dreser, frizer. Sa suprugom Ljiljanom, vlasnik je odgajivačnice “Von Shamad” u kojoj stasaju i patuljasti šnauceri. Velika podrška su supruga i sin koji takođe vole životinje, koje su sastavni deo njihovih života. To potvrđuje činjenica da su im kućni ljubimci bile i dve kokoške koje su živele 11 godina, zatim svinja, ovca, uz pse.
- Prvi rasni pas je bio bretonac, daleke 1974. godine, a od kako znam za sebe bio sam okružen mešancima, i danas ih hranim na placu gde nam je odgajivačnica, na stalnom pansionu su kod nas – kroz smeh priča Slobodan. - Hteo sam nešto više i odlučio sam se za nemačkog ovčara, koji je tada bio prvi radni pas kod nas. I tako sam uplovio u svet ove rase. Dogodilo se da je moja kuja, koju sam uzeo 1988.g. dala dobro prvo leglo. Četiri psa i svi su napravili rezultate. Ženka Von Shamad je nizala izlagačke uspehe do samog vrha tadašnje kinologije. Po njoj je odgajivačnica i dobila ime.
Zanat je Slobodan Vučelić pekao godinama. Posećivao izložbe, često boravio u matičnoj zemlji ove rase, Nemačkoj, jer ljudi često povezuju suđenje u Nemačkoj i sam odgoj pasa. Imao je priliku da upozna velika imena koja se bave odgojem i shvatio da nemački ovčar treba da se razlikuje od drugih pasa.
- Stalno sam želeo, gledajući po drugim odgajivačnicama, dobre pse i posrećilo mi se da odgajim i karakterne i eksterijerne pse, čak sam dobio i zdravstveno dobru kombinaciju - otkriva Đeda. - Uvek sam pratio i vodio računa o kukovima. Ni onda, ni sada ne želim da stvaram invalide. Skočni zglobovi su takođe nešto na šta obraćam pažnju. Tražim samo jednu veselu, čvrstu životinju koja može sve napore da izdrži.
ZOV: Šta po Vama treba da ima nemački ovčar?
Vučelić: Da odgovara standardu, bez “modnih” detalja. Smatram da je to pas koji treba da bude potpuno u standardu, iz iskustva znam da su neupotrebljive preterano velike, isto tako i male životinje. Dakle, zlatna sredina. Nemci to jasno opisuju - srednje jak, srednje snažan. Nekad su se tražili visoki psi, danas je to već promenjeno. Ženke do 60, mužjaci do 65 cm. Izdržao sam sve zahteve, trendove. Naravno, nemački ovčar mora biti snažan, ali i kompaktan u svakom pogledu. Ne grub i ne prelagan. Poželjna boja je crnocrvena, crnobraon, jedan dobar pigment. Nikako strašljiv pas, agresivnost može da se suzbije, socijalizacijom, ali ne smeju karakterno biti podmukli, zli.
* Brojno stanje u odgajivačnici?
- Šest pasa i to sve ženke iz razloga što kad sam počinjao sticajem okolnosti su bile sve kuje, a kasnije sam shvatio i kroz literaturu i iskustvo potvrdio, da se kinologija, uzgoj ne bazira na mužjacima, već na ženkama. Smatram da je bolje da biram različite mužjake.
* Kako birate mužjake za svoje ženke, šta moraju da poseduju?
- Mužjak mora biti kompletan, da ima obavezno položen kerung tj. uzgojni ispit, da je u standardu i atraktivan pas, ali ne po svaku cenu. Lepota ne može da nadomesti lenjost, mekoću.
* Nemački ovčari su vas uveli i u svet obuke i dresure.
- Da, morao sam to da naučim. Želeo sam to nesvesno svih godina. Počeo sam sa mešancima, gledao lovce i zatim krenuo na kurseve po Srbiji na kojima sam mnogo naučio od Obrada Đokića. Zatim, u Nemačkoj sam pratio utakmice, ispite u radu. I tako sam sklopio mozaik šta treba raditi sa nemačkim ovčarom. Ima već dvadesetpet godina od kako sam obučio svog prvog nemačkog ovčara. Što-šta je znao taj pas da uradi. Sada sam se kanalisao da obučavam svoje pse za ispit i kerung.
* Vi ne radite samo sa nemačkim ovčarima?
- “Krao” sam zanat po izložbama, nabavio potrebnu opremu i počeo da spremam pse raznih rasa za odlazak na izložbe, dakle ring dresura. Vrlo brzo sam naučio, a svakako da usavršavanje i danas traje. Sve životinje volim i ne bitno mi je koje rase je moj “učenik”.
* Koji je vaš princip rada prilikom obuke?
- Jednostavno vrlo brzo i lako to ide, mogu da proniknem u psihu gotovo svakog psa i radim ono što mislim da je toj jedinki potrebno. Nema šablona. Kod nas se najviše radi na socijalizaciji, jer su u principu psi zapušteni. Nemamo kinološku kulturu. Siguran sam da čovek koji radi sa psom ukoliko ga tuče to je potvrda da on nije našao način kako da priđe tom psu. To je slabost čoveka, a ne psa. Pas mora da shvati da čovek koji radi sa njim mu je prijatelj. Kod mene psi kad dođu na obuku imaju slobodu, prirodan ambijent, druže se sa drugim psima. Često se događa da nisu voljni da po završetku obuke odu sa svojim vlasnikom u dom. Imam čak moje pse koji mi služe da socijalizuju druge, da ih potaknu na igru. Ukoliko je neki pas plašljiv, boji se od drugih pasa, kod mene će se brzo osloboditi, ako je bio maltretiran i tučen, shvatiće da ovde toga nema. I za nekoliko dana će se opustiti, biti srećan i razdragan. Eto, na tome se zasniva moja obuka. Imam beskrajno strpljenje za svakog psa. Naravno, uz mene je i moj tim koji čine brojni prijatelji, markeri, kinolozi, a beskrajna podrška su mi supruga i sin.
* Da li obuka psa podrazumeva i obuku vlasnika?
- Naravno. Ljudi da znaju ne bi ni došli kod mene. Kad vlasnik dovede psa, vi morate da “skinete” njegove kretnje, boju glasa, mnogo toga, kako bi sve to ukomponovali do željenog cilja. Veći je problem naučiti vlasnika, nego njegovog psa.
* Da bi sve ovo mogli da sprovodite, obezbedili ste divan kutak u Kragujevcu, gde je smeštena odgajivačnica, a tu su i ring i poligon.
- Mislim da je to smisao čitave priče. Žao mi je kad su psi dugo u boksevima. Kod mene su psi maksimalno pušteni da trče. Tako su relaksirani.
* Najdraži uspesi i budući planovi?
- Na evropskoj izložbi 1993.g. u Budimpešti, kuja mi je bila prvak rase i tu sam uzleteo. Bila je to Shamad. Tada sam i shvatio šta je sve neophodno da bi se imao dobar pas. Tako sam i počeo sa obukom, šišanjem pasa i svim propratnim kinološkim aktivnostima. Planovi su veliki. Ali ako se osvrnemo na situaciju u Srbiji, relacija KSS – ANOJ, onda je to da izlažem svoje pse ali ne po svaku cenu. Na izložbama u organizaciji KSS ću izlagati svoje pse, a tu svakako vadim i rodovnike jer su validni. Interesuje me da moji psi imaju ispit i kerung i snimak kukova. To očekujem da mi se omogući kao i da rodovnik koji oni nose bude priznat svuda u svetu. Odnosno da štenci koji izađu iz moje odgajivačnice, mogu da idu svuda po svetu, da nema zabrana i ucenjivanja.
* Domaće ili inostrane sudije?
- Obe varijante. U Srbiji ima dobrih sudija. Smatram da bi nemačke ovčare trebali da ocenjuju specijalisti za tu rasu.
* Vi ste i sudija za nemačke ovčare, šta je ono na šta obraćate pažnju pri suđenju i rukovodite li se isključivo standardom ili i prema ličnom stavu?
- Nikako subjektivan stav. Mnogo je lakše ako ste u okviru standarda rase. Nisam za jedno grubo ocenjivanje. Trudim se da psi koje ocenjujem budu u okviru rase, čvrsti, pogotovo na nogama. Ono što nije dobro kod nemačkog ovčara je mekoća skočnih zglobova, to ne tolerišem. Više puta sam bio izlagač nego sudija, tako da znam šta otprilike čoveku koji je sa svojim psom u ringu, znači da ga sudija uvede u jedan normalan tok suđenja. Na diskretan način trudim se da pomognem izlagaču sugestijom šta da uradi sa svojim psom u ringu kako bi izvukli maksimum. Nikako nisam za iscrpljivanje pasa, već normalna provera hodova. Po meni je svaki nemački ovčar koji ima kerung, V1 klasu, dobar.
* Uplovili ste i u grooming vode tj. uređivanja pasa?
- Pre mnogo godina sam šišao šnaucera, zatim kokere kako bi im pomogao za prezentaciju na izložbi, a onda sam odlučio da to usavršim i naučim tajne i tog zanata. Nabavio sam i profesionalne mašine i alat i naravno i dalje “kradem” znanje od majstora. Trenutno najviše šišam šnaucere i pudle i mešance.
* Da li je nemački ovčar pas za svakog, početnika ili kinologa sa iskustvom?
- Sigurno da jeste pas za svakog. Jedino što smatram da nije za stan.
preuzeto iz Zov a
